Najbogatiji čovek u Jugoslaviji nije bio Tito, već misteriozni kafedžija iz Makedonije koji je zarađivao basnoslovne sume novca.
Pitanje ko je bio najbogatiji pojedinac bivše Jugoslavije danas zvuči gotovo kao detektivska priča sa neočekivanim obrtima i stalno prisutnom činjenicom da pravog odgovora zapravo i nema. Ipak, jedno ime se stalno iznova pojavljuje i više je nego očekivano, a to je Josip Broz Tito. Predsednik, maršal i simbol jednog (dugog) vremena.
Životni stil Josipa Broza Tita bio je spoj neizmernog luksuza i političke moći: raskošne rezidencije u prestonicama jugoslovenskih republika, privatna oaza na Brionima, čuvena jahta Galeb, luksuzni vozovi, flota automobila i aviona. Ali, ključno je to što ništa od toga nije bilo njegovo lično vlasništvo.
Bogatstvo u kom je uživao bilo je, zapravo, državna imovina koju je kao vođa koristio bez ograničenja. Pritom nije nimalo štedeo u ispunjavanju svojih želja i potreba. Ipak, nije bio najbogatiji čovek u bivšoj Jugoslaviji, makar ne zvanično.
Ugostitelj sa ogromnim prihodima
Uprkos ograničenjima privatne svojine, u socijalističkom sistemu postojali su neki izuzeci, pojedinci koji su se izdizali iznad državnog standarda. Najpoznatiji je slučaj skopskog ugostitelja koji je u poreskoj godini 1988. prijavio neverovatnih 171 milion dinara prihoda (danas bi imao oko 30 miliona evra, naravno ako zanemarimo inflaciju).
Postao je neformalni rekorder, najbogatiji privatnik SFRJ, i to bez političkog luksuza. Njegovo ime nikada nije otkriveno, ali je postao simbol onoga što nije trebalo da bude tadašnja realnost bajkovitog uspeha u sistemu koji privatnom kapitalu nije bio naklonjen.
Pored njega, visoke prihode ostvarivali su brojni zanatlije, muzičari, čak i profesori, koji su često zarađivali više od direktora državnih preduzeća.
Ipak, kada govorimo o bogatstvu u širem smislu, o pristupu, privilegijama i uticaju, Tito bez ikakve sumnje ostaje figura kojoj se ne može parirati. Njegovo bogatstvo nije bilo zapisano u ličnim bilansima, već u mogućnosti da ima sve na dohvat ruke, od prestižnih limuzina do čitavih ostrva.
Pitanje ko je zapravo bio najbogatiji, zato nije samo ekonomsko. Više je političko, simbolično i istorijsko. I odgovor se, uprkos svim milionima privatnika, uvek iznova vraća maršalu koji je živeo kao kralj, a nije imao ništa svoje, piše “Metropolitan“.