Baka Ruža je živela u kući koja je izgledala kao da je drži samo navika. Zidovi su bili nakrivljeni, krov je ječao pod svakim vetrom, a prozori su bili zapušeni starim krpama da zaustave nemilosrdnu planinsku promaju. Ružina soba mirisala je na dunje, tamjan i samoću. Muža i decu je sahranila odavno. Sada je, u tišini, čekala svoj red.
Jedina stvar koja joj je davala mir u tim dugim, hladnim noćima bila je stara, zarđala limena kutija od “C” kafe, skrivena duboko u dnu ormara, ispod slojeva vunenih čarapa. U njoj, zamotana u čistu, ispeglanu belu maramicu, bila je njena tajna. Njena ušteđevina za sahranu. Svaki dinar koji je uspela da otkine od mizerne penzije tokom deset godina.
“Da ne budem na teretu opštini,” šaputala bi sebi dok bi brojala novčanice drhtavim prstima. “Da me sahrane kako dolikuje hrišćanki, sa popom i krstom, a ne kao psa.” To nije bio samo novac. To je bilo njeno poslednje parče dostojanstva.
Njen prvi komšija, Dragan, bio je čestit čovek, ali ga je život gazio bez milosti. Imao je troje male dece i ženu koja je bila bolesna, a on je nedavno ostao bez posla u fabrici koja je propala. Zima je dolazila, oštra i surova, a njegovi dugovi za struju su narasli do neba.
Tog sivog petka, Ruža je kroz svoj prozor videla narandžasti kamion elektrodistribucije ispred Draganove kapije. Videla je Dragana kako izlazi, gologlav na vetru, i bukvalno kleči pred radnicima. Videla je kako sklapa ruke, moleći ih da ne seku žice, pokazujući na prozor iza kojeg su se videla lica uplašene dece. Videla je kako radnici, lica bezizražajnih, odmahuju glavom, penju se na banderu i… cak. Žica je pala.
Dragan je seo na blatnjave stepenice svoje kuće i zario lice u šake. Ramena su mu se tresla. Iz kuće se začuo plač dece koja su ostala u mraku.
Ruži se srce steglo kao da ga je neko zgrabio ledenom rukom. Znala je šta znači mrak. Znala je šta znači kad hladnoća uđe u kosti i ne izlazi. Okrenula se i pogledala u svoj ormar. Tamo je bio njen mir. Njena sahrana. Njen krst. A preko puta, u mraku, bio je Draganov život.
Nije razmišljala dugo. Nije dozvolila sebi da se predomisli. Izvadila je kutiju. Razmotala je maramicu. Ruke su joj drhtale, ne od starosti, već od težine odluke, dok je uzimala svežanj novčanica koji je mirisao na lavandu i kafu. Uzela je sve. Do poslednje pare.
Izašla je napolje, ogrnuta samo tankim, vunenim šalom, i prešla ulicu. Vetar ju je šibao.
“Dragane,” rekla je tiho, stojeći iznad njega.
On je podigao glavu. Oči su mu bile krvave od suza. “Bako Ružo… ne pitaj me ništa. Propao sam. Deca će mi se smrznuti…”
“Nisi propao,” rekla je ona oštro i gurnula mu svežanj novčanica u promrzle ruke. “Idi. Stigni ih. Plati im sve. Neka deca imaju svetlo.”
Dragan je gledao u novac, pa u nju. Prepoznao je te novčanice. Znao je, kao i celo selo, za šta ona štedi. “Bako… ovo je… ovo je tvoja sahrana. Ne mogu. Ne smem. Ako mi ovo daš, umrećeš kao pas, bez ičega.”
Ruža se uspravila, koliko su joj stara leđa dozvoljavala. “Bolje da ja umrem kao pas i da me bace u jamu, nego da tvoja deca žive kao psi u mraku,” rekla je glasom koji nije trpeo pogovor. “Uzimaj to i trči dok nisu otišli iz sela! Trči!”
Dragan je jecajući poljubio njene smežurane ruke i potrčao ka kamionu koji je odmicao. Te večeri, svetlo u Draganovoj kući se ponovo upalilo.
Ali selo… selo nije imalo milosti. Vest se pročula brzinom požara. Umesto da hvale njenu žrtvu, ljudi su joj se smejali. Ogovarali su je iza leđa, pa čak i u lice. “Luda Ruža,” šaputale su žene na pijaci, gurajući se laktovima. “Dala sve onom nesposobnjakoviću. Sad nema ni za sanduk. Opština će je baciti u raku bez imena. Tako joj i treba kad se pravi važna pod stare dane.”
Ruža je čula te priče. Svaka reč je bila kao udarac bičem, ali nije se kajala. Ipak, zima je bila nemilosrdna. Bez tog novca, nije mogla da kupi drva. Nije mogla da kupi ni dovoljno hrane. Štedela je na grejanju, uvijajući se u stare ćebad dok je sedela u ledenoj sobi. Kopnila je. Osećala je kako je snaga napušta.
Legla je u krevet jednog sivog januarskog jutra, osećajući da joj se kraj bliži. Nije se plašila smrti, ali ju je pekla suza koja je kliznula niz obraz – suza zbog sramote. Pomirila se sa tim da neće imati sahranu o kojoj je sanjala. Opština će je sahraniti, bez imena, bez dostojanstva.
A onda, tačno u podne, tlo je zatresao težak, moćan zvuk motora.
Ogroman kamion sa ceradom, blistavo čist, zaustavio se ispred Ružine nakrivljene, trule kapije. Komšije, one iste koje su je zvale “ludom” i “prosjakinjom”, izašle su na ulice. Gurale su se na prozorima, brišući ruke o kecelje, radoznale da vide ko to, zaboga, dolazi kod “sirotice”.
Iz kamiona su izašla četiri snažna momka u radnim uniformama sa logom poznate firme. Počeli su da istovaruju. I to ne bilo šta.
Prvo su izneli novi, sjajni šporet na drva, “Smederevac”, težak i moćan. Zatim novi krevet sa debelim, ortopedskim dušekom. Pa frižider. Pa džakove brašna, šećera, ulja. A onda su počeli da istovaruju kubike i kubike iscepanih, suvih bukovih drva. Blatnjavo, tužno dvorište odjednom je postalo stovarište bogatstva.
Ruža se, čuvši buku i glasove, jedva izvukla iz kreveta. Došla je do prozora i mislila da halucinira od groznice. Izašla je na trem, držeći se za zid da ne padne, u svojoj staroj spavaćici i vunenim čarapama.
“Šta… šta je ovo, deco?” pitala je slabim, drhtavim glasom. “Greška. Sigurno je greška. Pomešali ste kuće. Ja nemam para ni za hleb, a kamoli za ovo.”
Jedan od radnika, onaj glavni, prišao joj je sa toplim osmehom i skinuo kapu u znak poštovanja. “Nema greške, bako. Ovo je adresa. Ruža Petrović, zar ne?”
“Jesam, sine, ali…”
“Ovo je sve za vas,” rekao je momak glasno, da ga svi čuju. “Plaćeno u celosti. I ne samo to.”
Iz unutrašnjeg džepa jakne izvadio je veliku, debelu belu kovertu sa zlatnim pečatom. “Gazda je rekao da vam ovo dam lično. Ovo je najvažnije.”
Ruža je drhtavim rukama, ukočenim od hladnoće, otvorila kovertu. Unutra je bio ugovor. Ugovor sa najboljim pogrebnim preduzećem u gradu. Sve je bilo plaćeno unapred: najlepši hrastov sanduk, mermerni spomenik, opelo sa tri sveštenika, cveće, ručak za dušu. Sve ono za šta je ona štedela decenijama, a čega se odrekla da bi spasila komšiju.
“Ali ko?” zaplakala je Ruža, padajući na staru drvenu klupu jer su je noge izdale. “Ko je ovo poslao? Ja nikoga nemam.”
“Vlasnik naše firme,” objasnio je radnik, okrećući se ka radoznalim komšijama na ogradi. “Onog dana kada ste dali novac komšiji za struju… jedan od naših radnika je bio na banderi. Video je sve. Video je kako starica daje sopstvenu sahranu da bi tuđa deca imala svetlo. Došao je u firmu i ispričao gazdi. A gazda je rekao: ‘Žena koja je spremna da umre kao pas da bi drugi živeli kao ljudi, zaslužuje da živi kao kraljica’.”
Dragan, komšija kome je pomogla, stajao je u gomili. Probio se napred, preskočio ogradu i zagrlio Ružu. Plakao je kao malo dete, ljubeći joj kosu. “Rekao sam ti, bako,” jecao je. “Rekao sam ti da Bog sve vidi.”
Komšije koje su se rugale sada su spuštale poglede. Stid je bio toliko gust da se mogao seći nožem. Žena koju su otpisali, koju su ismevali zbog njene žrtve, sada je bila bogatija od svih njih – ne samo materijalno, već i onim što se ne kupuje.
Radnici su uneli nameštaj, naložili vatru u novom šporetu dok nije zagrmela, i napunili frižider. Te večeri, Ružina kuća je bila najtoplija i najsvetlija u celom selu. Nije umrla te zime. Živela je još deset godina, okružena pažnjom Dragana i njegove dece, u toploti koju je sama stvorila onog trenutka kada je odlučila da se smrzne zarad drugog.