Komšije su je smatrale teretom. Govorili su da je sama, naporna i beskorisna. Nisu znali šta je učinila za njihovu decu.
Živela je tiho i povučeno. Retko je izlazila. Kada bi nešto zatražila, govorili su da stalno smeta.
Niko se nije pitao zašto je sama. Niko nije znao da je godinama čuvala tuđu decu, pomagale porodicama, uskakala kad niko drugi nije mogao.
Istina je izašla na videlo tek kada se razbolela.
Kada je završila u bolnici, pojavili su se ljudi koje nije očekivala. Roditelji čiju je decu čuvala, hranila, pazila.
Shvatili su ko je zapravo bila.
Organizovali su se, pomogli joj, obezbedili negu i mir.
Starica je poslednje godine provela okružena pažnjom –
konačno viđena.