Ceo život je bila „druga“. Uvek u senci, uvek poslednja, nikada nije tražila ništa. A onda joj je život vratio više nego što je ikada očekivala.
Bila je sestra koja se povukla, koleginica koja je radila najviše, komšinica koja je svima pomagala. Kad bi neko pitao kako je ona – samo bi se nasmejala.
Nikada nije imala velike planove. Navikla je da se odriče. Govorila je da joj ne treba mnogo, da je srećna što može da pomogne.
Godinama niko nije primetio koliko je tiho nestajala u tuđim životima.
Sve dok se nije desilo nešto neočekivano.
Kada se razbolela, prvi put nije imala snage da pomaže drugima. Tada su se pojavili svi oni kojima je nekada pomogla.
Organizovali su se, brinuli o njoj, rešili stvari koje nikada nije umela da traži. Dobili su joj posao prilagođen zdravlju, mir i sigurnost.
Jednog dana je rekla:
„Prvi put imam osećaj da i ja nekome značim.“
Život joj nije dao sve –
ali joj je dao ono najvažnije: priznanje i mir.