Ceo život je bio „dobar radnik“. Kada se razboleo i više nije mogao da radi – svi su ga zaboravili. Nije znao da će mu se život tada okrenuti.
Dolazio je na posao prvi i odlazio poslednji. Nikada se nije bunio, nikada tražio više. Radio je vikende, praznike, noći. Govorio je da je srećan što ima posao.
Kada se razboleo, prvo je mislio da je umor. Onda su stigle dijagnoze, bolovanja i tišina. Telefoni sa posla su prestali da zvone. Kolege su imale „preča posla“. Firma mu je poslala kratku poruku – da više nisu u mogućnosti da ga zadrže.
Ostao je bez plate, bez snage i bez ljudi za koje je mislio da su mu porodica.
Kod kuće je ćutao. Nije želeo da ga iko vidi slomljenog. Govorio je sebi da je dao sve – i da je to valjda dovoljno.
A onda se desilo nešto što nije očekivao.
Jednog jutra, na vrata mu je pokucao mladić kog jedva da se sećao. Bio je to nekadašnji pripravnik, momak kome je on godinama ranije pomagao, učio ga poslu i branio pred šefovima.
Mladić je sada imao svoju firmu.
Rekao mu je da zna kroz šta prolazi. Da zna koliko je puta stao u njegovu odbranu kada je bio niko i ništa. I da ne zaboravlja.
Ponudio mu je posao prilagođen njegovom zdravlju. Sigurnu platu. Poštovanje.
Starac je prvi put posle dugo vremena zaplakao – ne od bola, već od olakšanja.
Nije vratio sve izgubljene godine.
Ali je dobio ono što mu je najviše falilo – dostojanstvo.
I shvatio da ponekad nije važno koliko ljudi ostane uz tebe,
već ko se seti onoga što si bio dok si još mogao da daješ.