Godinama je govorila da je sita. Deca nisu znala da je svake noći legala gladna kako bi oni imali šta da jedu. Istina ih je stigla tek kad je bilo skoro kasno.
Nikada nije pravila dramu. Kad bi deca pitala zašto ne jede, govorila bi da je jela ranije ili da je boli stomak. Uvek je imala izgovor, uvek osmeh koji je skrivao prazninu.
Radila je povremene poslove, krpila kraj s krajem i pazila da deca ne osete nemaštinu. Njena porcija je uvek bila najmanja, često je i preskakala obrok, govoreći sebi da će sutra biti bolje.
Godine su prolazile, deca su rasla, a ona je bivala sve slabija. Mislila je da je to normalno, da je umor cena majčinstva.
A onda se jednog dana srušila.
U bolnici su lekari rekli ono što niko nije očekivao: dugotrajna neuhranjenost, iscrpljenost, organizam na ivici. Deca su stajala pored kreveta, gledajući majku koju su celog života smatrali jakom.
Tada im je komšinica rekla istinu. Kako je majka često vraćala hranu kući, kako je govorila da „deci treba više“. Kako je godinama ćutala i trpela glad.
Deca su prvi put shvatila koliku je cenu plaćala njihova sigurnost.
Kada se oporavila, više je nisu pustili da se vrati starom životu. Preselili su je kod sebe, podelili obaveze, brigu i sto. Na njen tanjir su prvi stavljali hranu.
Jednog dana, dok su zajedno ručali, tiho je rekla:
„Sad sam stvarno sita.“
I prvi put – nije lagala.