Godinama su verovali da ih je otac napustio bez objašnjenja. Odrasli su noseći ljutnju i sram, ne znajući da je istinu krio upravo da bi ih zaštitio.
Kada je jedne noći samo nestao, ostavio je iza sebe praznu kuću i pitanja bez odgovora. Majka im je rekla da je otišao jer nije mogao da podnese odgovornost. Oni su joj verovali, jer nisu imali razlog da sumnjaju.
Vremenom su naučili da ne pominju njegovo ime. Učili su, radili, gradili život bez oca, ubeđeni da ih je svesno ostavio. Svaki uspeh bio je praćen mišlju da on nije bio tu da to vidi.
Godinama kasnije, stigla je vest koja je otvorila stare rane.
Otac je umro.
Posle sahrane, advokat im je uručio kovertu koju je njihov otac čuvao više od dvadeset godina. U njoj je bilo pismo, kratko i jasno, pisano rukom koja je drhtala.
U pismu je stajalo da je otišao jer je bio teško bolestan. Da je znao da će lečenje potrajati i da neće imati snage ni novca da im obezbedi život kakav zaslužuju. Da je otišao da umre daleko od njih, kako ga pamte jakog, a ne slomljenog.
Priložena je bila i dokumentacija – potvrde o lečenju, kao i uplate koje je godinama anonimno slao za njihovo školovanje.
Na kraju pisma pisalo je samo jedno:
„Ako me ikada budete mrzeli, neka to bude zato što sam vas voleo previše.“
Stajali su u tišini, shvatajući da su čitav život nosili pogrešnu istinu. Otac ih nikada nije napustio. Samo ih je voleo na jedini način koji je znao.