Ispovest žene kojoj je laknulo što joj je majka preminula
Mnogi je poznaju kao ženu koja rešava probleme u svetskim korporacijama, mentorku koja uči lidere kako da grade ljudske veze i stručnjakinju sa dve decenije iskustva u globalnom regrutovanju talenata. Međutim, iza uspešne karijere Katrine Kolijer krila se decenijama duga trauma, o kojoj je odlučila da progovori tek kada je “glas zla” definitivno utihnuo.
U svojoj potresnoj ispovesti za “Dejli mejl”, autorka je ogolila dušu o odnosu sa ženom koja joj je podarila život, ali joj je zamalo oduzela budućnost.
Dok Katrinina profesionalna biografija blista od uspeha u radu sa ljudima i procesima, njena privatna priča je mračna hronika preživljavanja narcisoidnog zlostavljanja.
San nakon smrti majke
Bilo je gluvo doba noći, tačno 02:34 ujutru, kada mi je zazvonio mobilni telefon. Videvši sestrino ime na ekranu, instinktivno sam znala šta ću čuti: naša majka je mrtva. Bila sam u pravu.
Moja majka (87) preminula je od izliva krvi u mozak koji ju je uzeo u sekundi. Imam 54 godine, a smrt roditelja je događaj koji decu obično ostavlja skrhanom. Ali ne i u mom slučaju.
Razgovor je bio poslovan, trajao je jedva pet minuta, a nakon toga sam zatvorila oči s olakšanjem i nastavila da spavam. Nekoliko sati kasnije, dok sam šetala psa, osećala sam tihu ushićenost. Brojevi na satu: 2, 3, 4, kao da su signalizovali kretanje napred. Moja majka je bila mrtva, a ja sam konačno mogla da nastavim sa svojim životom.
Majka koja je “razumela” ubice dece
Ona nije bila obična majka. Umesto nepokolebljive ljubavi, redovno me je tretirala sa svirepošću, trujući mi život fizičkim i verbalnim zlostavljanjem.
Jedan od najranijih incidenata dogodio se kada sam imala samo tri godine; udarila me je jer sam plakala i rekla da neću da idem kući iz vrtića. Smatrala je da sam je osramotila u javnosti. Jezivo je to što mi je, kada mi je tu priču prepričavala u mojim tinejdžerskim godinama, bez trunke kajanja rekla: “Razumem kako roditelj može da ubije dete.”
Napadala me je rečima da nisam dovoljno dobra, a to je bolelo više od udaraca. Iako je fizičko zlostavljanje prestalo kada sam postala dovoljno velika da je fizički zadržim, verbalni teror nije prestao sve dok pre 11 godina nisam prekinula svaki kontakt sa njom.
Život u zlatnom kavezu i strategija “zavadi pa vladaj”
Bila sam najmlađa od četvoro dece. Svi smo bili zlostavljani na svoj način, a majka je koristila manipulacije i laži kako bi nas zavadila i sprečila da se ujedinimo protiv nje. Iako nikada nije zvanično dijagnostikovana, bilo je jasno da je narcis. Igrala je ulogu žrtve, manipulisala svima oko sebe i imala nultu stopu empatije, dok je svetu predstavljala ugledno lice srednje klase.
Živeli smo u velikoj kući i školovali se privatno. Dobijala bih redovne batine, golim rukama ili drškom metlice za prašinu, za sitnice preko kojih bi svaki drugi roditelj prešao. Moj otac, ugledni univerzitetski profesor, znao je šta se dešava, ali se povlačio. Njegovo ćutanje i rečenica “ne možeš promeniti svoju majku” boleli su podjednako kao i njeni udarci.
Trauma koja ne nestaje: Strah od povraćanja i “krokodilske suze”
Kada bih plakala zbog batina, govorila bi mi da prestanem sa “krokodilskim suzama”. Čak i godinama kasnije, kada bih pomenula zlostavljanje, tvrdila bi da lažem ili da sam zlonamerna što čuvam dokaze.
Moja trauma se manifestovala na neobične načine. Jednom sam na putovanju dobila morsku bolest i počela nekontrolisano da jecam jer su saputnici bili ljubazni prema meni. Setila sam se kako me je majka, kada sam kao dete povratila od antibiotika, izudarala jer nisam stigla do toaleta. Zbog nje sam decenijama živela u smrtnom strahu od bolesti i grešaka.
Krug nasilja i odluka da nemam decu
Sa takvim primerom kod kuće, uletela sam u prvu vezu sa čovekom koji me je, baš kao i majka, tukao i ponižavao. Kasnije sam sabotirala vezu sa divnim čovekom jer sam verovala da ne zaslužujem ljubav.
Kada sam se udala, majka mi je samo rekla da je moj muž “previše dobar za mene”. Zbog straha da ne prenesem traumu na novu generaciju i da ne postanem poput svojih roditelja, donela sam odluku da nikada nemam decu. Danas ne žalim zbog toga. Moje iskustvo me je naučilo da ne bi svako trebalo da bude roditelj, naročito ne oni koji to čine iz sebičnih razloga ili društvenog pritiska.
Put ka isceljenju i konačna tišina
Pogledaj fotogaleriju
Fotografije iz života Katrine Kolijer Foto: Printskrin@katrinamcollier/Instagram
Počela sam da se oporavljam tek u 40. godini kroz terapiju, gde mi je dijagnostikovan kompleksni PTSP. Napisala sam memoare “Moć reči” (eng. The Damage of Words) kako bih pomogla drugima. U 43. godini sam je blokirala na svim mrežama i telefonima. Narcisu nema svrhe objašnjavati granice, oni će ih samo zgaziti.
Znam da izjava “srećna sam što mi je majka umrla” krši tabu i čini ljude nervoznim. Ali otkad sam o tome progovorila javno, dobila sam hiljade poruka od stranaca koji se osećaju isto. Njihova smrt donela im je jedini pravi mir. Glas u mojoj glavi koji mi je decenijama govorio da sam bezvredna konačno je utihnuo.
Prvi put u životu, osećam se istinski bezbedno.