U selu se znalo: niko nije imao šljivu kao Dragan. Njegov voćnjak, smešten na osunčanoj padini brda, bio je njegovo životno delo. Dragan je bio miran, vredan čovek koji je razgovarao sa svojim drvećem, orezivao svaku granu s ljubavlju i čije je voće uvek bilo najslađe i najskuplje na pijaci. Taj uspeh je bio trn u oku njegovom prvom komšiji, Milanu.
Milan je bio čovek koga je životna sreća zaobilazila, uglavnom zato što je on zaobilazio rad. Njegova zemlja je bila zapuštena, puna korova, a on je dane provodio na ogradi, gledajući u Draganovo bogatstvo sa crnom zavišću koja mu je jela džigericu. “Lako je njemu,” mrmljao bi Milan, pljujući u prašinu. “Njemu i zemlja pomaže, a mene i bog zaboravio.” Nije video Draganove žuljeve, video je samo njegov pun ambar.
Te jeseni, rod je bio nezapamćen. Draganove šljive su se plavile, grane su se savijale do zemlje. Milan je gledao to obilje i nešto je u njemu puklo. Nije mogao da podnese još jednu godinu u kojoj će Dragan slaviti, a on gledati.
Noć je bila mračna, bez mesečine, savršena za zločin. Dok je selo spavalo, Milan je uzeo oštru testeru i preskočio ogradu. Ušao je u Draganov voćnjak kao lopov, ali nije došao da krade. Došao je da ubija.
Sistematski, vođen slepom mržnjom, Milan je sekao. Jedno po jedno stablo. Zvuk testere je bio prigušen vetrom. Obarao je stabla stara dvadeset godina, ona koja su hranila Draganovu porodicu. Kada je završio pred zoru, voćnjak je izgledao kao bojno polje. Desetine stabala ležalo je na zemlji, sa zrelim plodovima koji su se gnječili u blatu. Milan se vratio kući, znojav i zadovoljan. “Sad smo jednaki,” pomislio je.
Jutro je otkrilo užas. Dragan je izašao sa korpom da bere, ali se zaledio na kućnom pragu. Korpa mu je ispala iz ruke. Njegov ponos, njegov trud, sve je ležalo posečeno.
Dragan je ušao u voćnjak, hodajući kao u snu između palih divova. Dodirivao je posečena debla, kao da opipava puls mrtvom prijatelju. Video je tragove čizama u blatu. Vodili su pravo ka Milanovoj ogradi. Nije bilo sumnje ko je to uradio.
Bes mu je prostrujao venama. Hteo je da uzme sekiru. Hteo je da ode kod Milana i da mu naplati svaku šljivu krvlju. Krenuo je ka kapiji, stisnutih pesnica, spreman na osvetu. Ali onda je zastao.
Pogledao je u Milanovu kuću. Video je Milanovu decu kako se igraju u dvorištu, u staroj, iscepanoj odeći. Znao je da Milan nema ništa. Ako ga prijavi policiji, Milan ide u zatvor, a ta deca ostaju na ulici. Ako ga napadne, niko neće dobiti ništa osim nesreće.
Dragan je stajao dugo, boreći se sa sobom. A onda je pogledao u svoje oboreno drveće. Plodovi su i dalje bili tu. Bili su na zemlji, ali su bili zdravi, zreli i slatki. Dragan je obrisao suze, vratio se u kuću, ali nije uzeo oružje. Uzeo je gajbe. Prazne gajbe. I počeo je da skuplja šljive sa zemlje, jednu po jednu.
Dragan je ceo dan proveo na kolenima u blatu. Nije zvao policiju, nije zvao rođake. Sam, u tišini, skupljao je hiljade šljiva sa palih grana. Ruke su mu bile izgrebane, leđa su ga bolela, ali nije stao dok i poslednji plod nije bio u gajbama.
Milan je sve to posmatrao iza svoje zavese, srce mu je tuklo kao ludo. Čekao je policiju. Čekao je da Dragan dođe sa puškom. Ali Dragan je samo radio, pognute glave. “Šta to radi?” pitao se Milan, znojeći se od nervoze. “Sigurno skuplja dokaze.”
Noć je ponovo pala. Milan nije mogao da spava. Griža savesti, pomešana sa strahom, pretvorila se u mučninu.
U zoru, Milana je probudio zvuk. Nešto je tupo udarilo o njegov prag. Zatim još jednom. I još jednom.
Skočio je iz kreveta, ubeđen da je Dragan došao da mu zapali kuću. Prišao je vratima drhteći, uzeo kuhinjski nož za svaki slučaj i naglo otvorio vrata.
Nož mu je ispao iz ruke.
Na njegovom pragu nije bilo vatre. Nije bilo policije.
Tamo su stajale gajbe. Deset velikih, drvenih gajbi, napunjenih do vrha najlepšim, modrim, zrelim šljivama. Mirisale su na jesen i slatkoću.
A na vrhu prve gajbe, zakačen za ekser, stajao je papir.
Milan je pogledao niz put. Video je Dragana kako polako, umornim korakom, odlazi ka svojoj kući. Dragan se nije okrenuo.
Milan je kleknuo i uzeo papir. Draganov rukopis bio je krup i jasan.
„Komšija,
Noćas je vetar bio jak, pa je oborio moje voće. Ja sam sam, ne mogu sve ovo da pojedem, a šteta je da trune. Znam da tvoja deca vole pekmez. Uzmi ovo. Neka im je na zdravlje.
I ne brini za stabla. Koren je ostao. Izrašće nova, jača. A ti… ti zasadi svoja, da ne moraš da gledaš u tuđa. Ja ću ti dati sadnice na proleće.“
Milan je čitao poruku, a slova su počela da se mute. Suze, vrele i teške, kapale su na gajbu sa šljivama. Nije bilo optužbe. Nije bilo pretnje. Čovek kome je uništio život, čovek kome je isekao hleb, doneo mu je taj isti hleb na prag da nahrani njegovu decu.
Milan je potrčao za Draganom. Stigao ga je na kapiji. Pao je na kolena u prašinu, hvatajući Draganove ruke, one iste ruke koje su juče sakupljale plodove njegove mržnje.
“Ubij me, Dragane!” jecao je Milan. “Ubij me, to sam zaslužio! Ja sam posekao! Ja sam zver!”
Dragan ga je podigao sa zemlje. Nije ga zagrlio, ali ga nije ni odgurnuo. Pogledao ga je u oči, mirno i duboko.
“Znam da jesi, Milane,” rekao je tiho. “Ali ako ja tebi vratim zlom, ko će onda ostati da nam čuva decu? Zlo se zlom ne gasi, već se rasplamsava. Idi kući. Ispeci taj pekmez.”
Tog dana, Milan je plakao dok je ložio vatru ispod kazana za pekmez. Njegova deca su jela slatko, ne znajući cenu. Ali Milan je znao. Od tog dana, Milan je postao Draganova senka. On je bio taj koji je prvi došao da pomogne Draganu da posadi nova stabla. On je bio taj koji je čuvao Draganovu kuću kad ovaj nije bio tu.
Komšija mu je iz zavisti posekao voćnjak, misleći da će ga uništiti. Ali Dragan mu je uzvratio nečim što je oštrije od svake testere – dobrotom. I tom dobrotom nije spasio samo svoj voćnjak koji je ponovo izrastao, već je isčupao korov zavisti iz srca jednog čoveka i posadio seme prijateljstva koje je trajalo do kraja života.