Na godišnju večeru firme otišla sam bez posebne volje.
Muž je posljednjih nekoliko sedmica bio neobično napet.
Često bi pročitao poruku i odmah je obrisao.
Kada bih ga pitala šta se događa, odgovarao je da ima probleme na poslu.
Zbog toga sam se iznenadila kada mi je tokom večere prišla supruga njegovog šefa.
Poznavale smo se površno.
„Možemo li razgovarati nasamo?“ pitala je.
Sjela je pored mene i iz torbe izvadila kovertu.
„Moj muž ne zna da sam ovo pronašla.“
Unutra su bili hotelski računi i rezervacije.
Na svakom je bilo moje ime.
Jedna fotografija prikazivala je čak i moj automobil ispred hotela.
Nikada nisam bila tamo.
Na jednom dokumentu nalazio se potpis sličan mom.
Pokazala sam joj ličnu kartu.
Potpisi nisu bili isti.
Žena je problijedila.
Objasnila je da je dokumente pronašla među poslovnim papirima svog supruga.
Pomislila je da njen muž nešto skriva sa mnom.
Zato je prvo prišla meni.
Nazvala je nekoga.
Desetak minuta kasnije pojavio se moj muž sa nepoznatom ženom.
Žena je spustila torbu na sto.
„Prije nego što optužite bilo koga, pogledajte ovo.“
Izvadila je ličnu kartu.
Na njoj je bila moja fotografija.
Ali ime nije bilo moje.
Fotografija je bila preuzeta sa mog starog javnog profila.
Tada je muž konačno objasnio.
Nekoliko sedmica ranije firma je primijetila nepravilnosti u putnim troškovima.
Neko je rezervisao hotelske sobe koristeći podatke zaposlenih i članova njihovih porodica.
Moje ime bilo je među njima.
Muž je saznao prije mene.
Nije mi rekao jer je firma uključila pravnu službu i zamolila zaposlene da ne kontaktiraju osobe za koje sumnjaju da su povezane sa slučajem.
Nepoznata žena bila je iz računovodstva.
Zašto je moj automobil bio na fotografiji?
Tu je priča postala još čudnija.
Nije bio moj automobil.
Bio je isti model i boja, a registracija na fotografiji bila je djelimično zaklonjena.
Kada se slika uveća, vidjelo se da tablice nisu iste.
Lažna lična karta nije bila profesionalno izrađena.
Koristila se samo kao fotografija dokumenta prilikom online rezervacija.
Osoba koja je sve radila uzela je moje ime iz dokumentacije u kojoj sam bila navedena kao kontakt mog muža.
Fotografiju je pronašla na internetu.
Iste večeri otkriveno je da postoji više sličnih identiteta.
Žena muževog šefa ostala je potpuno zatečena.
Njen muž nije imao aferu sa mnom niti je pravio rezervacije.
On je prikupljao dokumentaciju za internu provjeru.
Ali muž i ja smo ipak imali ozbiljan razgovor.
Pitala sam ga zašto mi nije rekao da neko koristi moje podatke.
Odgovorio je da nije želio da me uplaši dok ne utvrde šta se zaista dogodilo.
Razumjela sam namjeru.
Nisam se složila sa odlukom.
Ako neko koristi moje ime i fotografiju, imam pravo to znati odmah.
Sljedećeg dana preduzeli smo potrebne korake da zaštitimo moje podatke i prijavimo zloupotrebu nadležnima.
Provjerila sam i svoje naloge, promijenila lozinke i uklonila stare javne fotografije koje mi više nisu trebale.
Najčudnije od svega bilo je koliko je uvjerljivo izgledala priča kada sam prvi put otvorila kovertu.
Ime je bilo moje.
Fotografija automobila djelovala je poznato.
Potpis je na prvi pogled ličio na moj.
Sve je izgledalo kao dokaz.
A zapravo nijedan od tih „dokaza“ nije pokazivao ono što smo u prvom trenutku pomislile.
Od tada sam mnogo opreznija sa zaključcima.
Ali i sa podacima koje ostavljam javno dostupnim.
Jer ponekad neko ne mora ukrasti vaš novčanik da bi se na internetu predstavio kao vi.