Godinama je negovala nepokretnu svekrvu dok su je svi potcenjivali i sažaljevali. Govorili su da je protraćila mladost – a nisu znali šta je sve ćutke podnela.
Dok su druge žene imale posao, druženja i planove, njen dan je počinjao i završavao pored kreveta bolesne žene. Kupanje, hranjenje, lekovi, noći bez sna. Niko nije pitao kako je ona.
Muž je govorio da je to „njena dužnost“. Njegova braća i sestre su dolazili retko, uglavnom da se žale ili pametuju. Govorili su joj da je glupa što se toliko žrtvuje.
Ona nije odgovarala. Samo je radila.
Godine su prolazile, zdravlje joj je slabilo, a snaga se trošila. Mislila je da će njen život zauvek ostati nevidljiv – baš kao i njena žrtva.
A onda je došao dan kada se sve promenilo.
Kada je svekrva preminula, svi su došli brzo. Suze, reči utehe, prazna obećanja. Ona je stajala po strani, iscrpljena i tiha, spremna da se povuče još jednom.
Nekoliko dana kasnije, stigao je poziv od advokata.
U testamentu je pisalo samo jedno ime – njeno.
Svekrva je ostavila njoj kuću, ušteđevinu i poruku napisanu drhtavom rukom:
„Ti si mi bila ruke, noge i srce. Ostali su imali vremena – ti si imala mene.“
Porodica je zanemela. Oni koji su je potcenjivali, sada su ćutali.
Ona nije slavila. Samo je prvi put posle mnogo godina sela u tišini i zaplakala – ne od umora, već od olakšanja.
Nije dobila bogatstvo.
Dobila je priznanje.
I mir koji je zaslužila.