Godinama je hranio tuđu decu dok je sam živeo od korice hleba. Ljudi su mislili da je čudan – nisu znali istinu.
Živeo je sam, povučen, u staroj kući. Deca iz kraja su kod njega uvek imala topli obrok. Govorio je da voli društvo, a niko se nije pitao zašto sam ne jede.
Roditelji su mislili da je samo dobar čovek. Nisu znali koliko često legne gladan.
Istina je izašla na videlo tek kada se razboleo.
Kada je završio u bolnici, deca su pričala roditeljima kako ih je hranio, pazio i branio. Kako im je bio kao deda.
Komšiluk se organizovao. Donosili su mu hranu, pomagali, sredili mu kuću. Više nikada nije bio sam.
Jedan dečak mu je rekao:
„Sad si ti na redu da mi brinemo o tebi.“
I prvi put posle mnogo godina –
jeo je bez straha da će sutra biti gladan.