Godinama je krio da je beskućnik da deca ne bi znala istinu. Kupovao im poklone i smeškao se – a noći je provodio tamo gde niko ne bi poželeo.
Uvek je govorio da je umoran od posla. Nikada nije dozvolio da deca dođu kod njega. Govorio je da mu je stan mali, da je u haosu. Istina je bila da doma više nije imao.
Spavao je u kolima, u napuštenim kućama, gde god bi mogao. Danju je radio, uveče bi se sredio, obukao čistu košulju i otišao kod dece kao da je sve u redu.
Godinama je nosio tu tajnu sam.
A onda je jednog dana istina isplivala.
Deca su slučajno videla gde provodi noći. Umesto pitanja – zagrlili su ga.
Već sledeće nedelje, zajedno su mu iznajmili mali stan. Rekli su mu da više nikada ne mora da se stidi, niti da krije istinu.
Prvi put posle dugo vremena, zaključao je vrata iza sebe –
i znao da ima dom.