Veliki junak Miloš Obilićjedna je od najintrigantnijih istorijskih ličnosti. O njemu kao legendarnoj ličnosti može se reći mnogo, dok istorijskih podataka o ovom junaku gotovo i da nema. U narodu je slavljen kao veliki junak, zmajev sin, koji je svoju snagu dobio od kobile koja ga je na rođenju podojila. Po tome, u narodu je ostao zapamćen i kao Miloš Kobilić.
Za njega se često vezju epiteti kao što su junaštvo, hrabrost i otmenost, skromnost i častoljublje.
Na Vidovdan 1389. srpske snage predvođene knezom Lazarem sukobile su se sa turskom vojskom koju je vodio sultan Murat. Srpski junak Miloš Obilić je uspeo da ubije Murata, a za vreme bitke je stradao i knez Lazar. I tako je nastao mit o Kosovskom boju, najslavnjoj srpskoj pobedi u istoriji naroda koji i te kako zna šta je rat…Da li je zaista bilo ovako?
profimedia0147348109.jpg
Foto: akg-images / akg-images / Profimedia
Većina nedoumica o tome šta se zapravo dogodilo za vreme Kosovskog boja potiče od činjenice da se o Milošu Obiliću, čoveku koji je ubio sultana Murata i tako postao, pored Kraljevića Marka, najslavniji srpski epski junak, istorijski sa sigurnošću skoro ništa ne zna. Čak ni to da li je postojao!
Naime, o Milošu Obiliću ne postoji nijedan pisani trag niti dokument iz njegovog vremena koji bi nam otkrio nešto više o ovom čoveku. Sve što sada mislimo da znamo o njemu, plod je kasnijih dopisivanja i narodnih priča i predanja.
Pa, ko je onda bio Miloš Obilić?
– O Milošu Obiliću najrealniju sliku pruža kontroverzni Gerasimov letopis. Po njemu, Miloš Obilić je bio rodom iz Obilova kod Tjentišta, ispod Peštera (između Novog Pazara i Sjenice). U ratu između kneza Lazara i Nikole Altomanovića njegov grad je uništen i da je on utočište potražio kod Marka Mrnjavčevića u Prilepu”, rekao je za književnik Aleksandar Tešić za Dnevno.rs.
Gerasimov letopis je delo brata Vuka Brankovića, monaha Gerasima. O spisu se ne zna ništa sa sigurnošću jer danas ne postoji nijedan zvaničan prepis.
Original se čuvao u manastiru Hilandar iz koga ga je jedan monah iz familije Vasojevića preneo kod porodice Femić u Femić Kršu, u Crnoj Gori gde je slučajno izgoreo 1943. godine. O ovom dokumentu se danas zna samo iz onoga što je Milić od Mačve zapisao 1989. da bi sačuvao od zaborava usmeno predanje koje je postojalo u porodici Femić.
Međutim, jedan drugi istorijski izvor, „Kraljevstvo Slavena” Mavra Orbinija iz 16. veka identično opisuje život Miloša Obilića što ukazuje da bi se „Gerasimov letopis” mogao smatrati autentičnim izvorom.
Nezvanično, Gerasimov letopis je sadržao mnogo toga što se ne poklapa sa današnjom, „zvaničnom” srpskom istorijom, a da je to slučaj i sa pričom o Milošu Obiliću.
Marko Kraljević je u veme kada je Miloš boravio kod njega već bio sultanov vazal. Prilikom odlaska na poklonjenje u Jedrene, poveo je i Miloša Obilića sa sobom koji je svojom pojavom i snagom oduševio sultana Murata koji ga je tamo zadržao.
Prema nekim indicijama iz gerasimovog letopisa i i naših narodnih predanja i epskih pesama, proističe daje Miloš bio zatočenik, vitez koji se borio za slavu, priča Tešić.
Tako je Miloš Obilić kod Murata u službi ostao, prema Gerasimovom letopisu, sedam godina! Ako je ovo tačno, Miloš je i te kako poznavao turski način ratovanja, sve njihove slabosti i snage.
Miloš se u Srbiju vratio nešto pre bitke na Toplici, kada se posebno istakao komandujući vojskom kneza Lazara. Pobedio je upravo jer je dobro poznavao Turke i njihov način ratovanja. Nakon toga, po predanju, knez Lazar mu je dao titulu vojvode i na upravu Braničevo gde i danas postoji mnogo toponima sa njegovim imenom. Međutim, tu je vladao samo 2-3 godine, pa i nije stigao da ostavi neki materijalni trag – objašnjava Tešić.
A onda je došla Kosovska bitka…
– Po Gerasimovom letopisu, upravo je zbog toga što je bio sedam godina u službi kod njih, Miloš i mogao da prođe pored Turaka i da priđe dovoljno blizu Muratu da bi ga ubio. Potvrdu tome nalazimo i kod pomenutog Mavra Orbinija koji u svom delu kaže da je Miloš došao „u tabor Turaka kod kojih je bio na velikoj ceni. Stoga je smesta bio uveden pod šator turskog cara, koji se jako obradovao njegovom dolasku”. Kako bi drugačije, pre ili za vreme bitke, neko uspeo da priđe sultanu? Sultan nikada nije bio u prvom redu vojnika, nego u svom utvrđenom logoru – bivaku, ograđenim rovovima, kopljima i stražom – naglašava Aleksandar Tešić.
O tome kako su Turci vodili bitke najbolje je opisao Konstantin Mihailović u delu „Janičarove uspomene ili turska hronika”:
„Ovakav je borbeni red kod Turaka najviše za odlučnu bitku: Zastava carskih ima četiri, koje pripadaju dvoru. Jedna je bela zlatnim slovima pisana, i ona je iznad svih, jer označava da je tu čitava carska sila, i zovu je alem-isandžak, to jest zastava čitave sile. Druga je zastava crvena – dvorske konjice. Treća je zelena i crvena, četvrta žuta i crvena, i ove su janičara dvorskih pešaka. I kad god se razviju te četiri zastave tu je i car među svojim dvoranima. (A vojska carskoga dvora) na ovaj način (se uređuje): dvorski konjanici (stoje) pored njega, pred njim janičari, za njim kamile, a oko njih svuda jarak (se načini i bedem); ispod jaraka veliki štitovi su u zemlju pobijeni (sablje su isto tako vrlo oštre i pripremljene i drugo ratno oružje je bogato opremljeno, pa bi se zato i naši morali isto tako dobro pripremati), oko jaraka svuda je nasut bedem nagore, i na ovom (bedemu) svuda su gusto pobijeni kočevi…”