Moderne bake koje postavljaju granice, žele aktivan život i ne moraju uvek čuvati unuke, ali još uvek postoje stariji članovi porodice koji primenjuju zastarele metode
Ljubav između baka, deka i unuka često se opisuje kao najčistija, najtoplija i najiskrenija emocija koju porodica može da doživi.
Neizmerna je ona radost kada dete koje volite najviše na svetu dobije svoje dete – kao da se ljubav udvostručuje, umnožava i penje u neke beskonačnosti koje je teško opisati rečima.
Ipak, koliko god da je ta ljubav velika, ne bi trebalo da bude razlog da se starije generacije podrazumevaju ili iskorišćavaju.
Današnji tempo života, nove navike i savremene životne vrednosti dovele su do toga da mnoge bake i deke žele da svoje penzionerske dane provedu aktivno – putujući, družeći se, uživajući u hobijima i ostvarujući sve ono što ranije možda nisu stigli. Ljubav prema unucima ostaje ista, ali se menja način njenog izražavanja.
Nove generacije baka i deka – Aktivniji, drugačiji, slobodniji
Ranije se često podrazumevalo da su bake i deke tu da „uskoče“ kad god roditeljima zatreba pomoć. Međutim, savremene generacije starijih ljudi žive potpuno drugačije. Oni imaju svoje planove, obaveze i želje koje žele da ispune nakon radnog veka koji je neretko bio izuzetno zahtevan. Takve bake i deke nisu ništa manje posvećeni unucima, ali su svesni da imaju pravo na svoj život, svoje vreme i svoj mir.
Upravo zato danas sve češće čujemo situacije u kojima bake i deke odbijaju da čuvaju unuke na duži period ili da putuju na način koji im ne odgovara. To nije znak manjka ljubavi – naprotiv, to je znak da uvode zdrave granice, kako bi ostali vitalni, zadovoljni i ispunjeni.
Iako se ponekad njihova odluka doživljava kao sebična, zapravo je reč o potrebi da konačno žive onako kako su želeli. Mlađi roditelji, posebno oni koji računaju na „baka-servis“, na to se tek treba navići.
2. Letovanje koje se izjalovilo
Priča žene iz Kragujevca upravo pokazuje tu generacijsku promenu. Ona je, želeći sebi malo odmora i svojoj deci nezaboravno leto, došla na ideju da na more povede svoju majku. Deca obožavaju baku, baka voli svoje unuke – na papiru savršena kombinacija. Međutim, plan je propao čim ga je iznela.
Njena majka, iskreno i uz težak osećaj krivice, rekla je da ne želi da ide. Već je bila na moru te godine, putovanje ju je iscrpelo, a imala je i mnogo planova kod kuće koje nije želela da pomeri. To je za ovu majku bilo iznenađenje, jer je verovala da bi mnoge bake prihvatile takav predlog bez razmišljanja.
Reakcije okoline bile su podeljene – jedni su podržali baku i rekli da je u potpunosti u pravu što želi da živi svoje vreme, dok su drugi smatrali da je odbijanje pomalo sebično. Međutim, ovaj slučaj zapravo pokazuje da su granice potrebne i da se niko ne bi smeo osećati obaveznim da svoje slobodno vreme podredi tuđim planovima, pa makar to bila i najmilija porodica.
3. Samoživost ili samozaštita, gde je granica?
Da li je pogrešno kada bake i deke ne žele da čuvaju unuke ili da idu na putovanja koja im ne odgovaraju? U suštini – nije. Postoje dadilje, vrtići i različite vrste organizovane pomoći koje mogu preuzeti deo tereta roditeljstva. Bake i deke mogu, ali ne moraju biti deo svakodnevnog funkcionisanja porodice. Njihova uloga je važna, emotivna i dragocena, ali nije obavezujuća.
Mnogo je onih koji smatraju da su današnje bake i deke sebičniji nego ranije, ali u stvarnosti oni su samo naučili nešto što ranije generacije nisu znale – kako da brinu o sebi. Sa druge strane, roditelji koji se razočaraju u njihovo odbijanje najčešće ne razmišljaju iz loše namere, već iz potrebe za pomoći i osećaja da je porodica tim.
Istina je verovatno negde između: svako ima pravo na svoje potrebe, ali i na svoje granice. Ljubav između baka, deka i unuka ostaje ogromna, ali ona ne treba da bude teret. Kada se međusobno razumevanje i poštovanje stave ispred očekivanja, onda i porodica i odnosi rastu u pravom smeru.
Mi smo tako radili u naše vreme, pa nam ništa ne fali
Međutim, imamo i drugu grupu baka, one koje sve rade na svoju rukupod izgovorom da su i one tako radile i da im ništa ne fali.
Snaja je zamolila svekrvu da pričuva bebu nekoliko sati dok obavi obaveze u gradu. Jasno joj je objasnila raspored hranjenja, zabranu vode i zaslađenih čajeva, kao i to da beba spava isključivo u krevecu zbog bezbednosti. Svekrva je sve to saslušala, ali je čim je snaja otišla odlučila da uradi „onako kako je ona radila sa svojom decom“.
Umesto mleka, bebi je dala ledeni čaj pun šećera i aditiva „da se smiri“, a kada je beba zaplakala, umotala ju je u debelo ćebe iako je napolju bilo 28 stepeni. Uspavljivala ju je dugo u krilu, a zatim stavila da spava na stomak „jer se tako nekad najbolje odspava“.
Najveći šok usledio je kada je snaja saznala da joj je svekrva čak gnječila pasulj i davala bebi da jede, tvrdeći da je „pravo vreme da se navikava na pravu hranu“ i da su „njena deca to jela još ranije“. Beba je posle toga imala jake grčeve i plakala satima.
Kada se snaja vratila, zatekla je bebu nervoznu, pregrejanu i potpuno van ritma. Pokušala je smireno da objasni svekrvi da takvi postupci danas mogu biti opasni, ali svekrva je samo odmahnula rukom i rekla:
„Mi smo tako radili u naše vreme pa nam ništa ne fali.“