Na prvom dejtu sve je bilo savršeno, a onda sam zatražio račun i ostao bez riječi
Nikada nisam bio veliki ljubitelj namještenih spojeva. Uvijek mi je bilo nekako neprirodno kada neko drugi odluči da bi dvije osobe trebalo da budu zajedno. Međutim, prijateljeva cura me je sedmicama nagovarala da upoznam njenu rođakinju.
„Vjeruj mi, vas dvoje ste isti“, govorila je.
Na kraju sam pristao.
Dogovorili smo se da se nađemo u jednom wine baru u centru grada. Došao sam autom po nju i već tokom kratke vožnje shvatio da razgovor ide mnogo lakše nego što sam očekivao.
Kada smo stigli ispred lokala, shvatio sam da mi je mobitel ostao u autu.
Rekao sam joj da slobodno sjedne, izabere sto i naruči nam bocu vina, a da ću se vratiti za minut.
Kada sam se vratio, već me je čekala za stolom.
Od tog trenutka počeo je vjerovatno najbolji prvi dejt koji sam ikada imao.
Nije bilo neprijatne tišine, usiljenih pitanja niti gledanja na sat. Pričali smo o poslu, putovanjima, muzici, porodici i planovima za budućnost.
Bila je duhovita, pametna i nevjerovatno prirodna. Nekoliko puta sam uhvatio sebe kako razmišljam da je prijateljeva cura možda zaista bila u pravu kada je govorila da smo stvoreni jedno za drugo.
Prošla su gotovo tri sata, a meni se činilo kao pola sata.
Na kraju sam pozvao konobara i zatražio račun.
Donio je malu fasciklu i spustio je ispred mene.
Otvorio sam je, izvadio karticu i tada primijetio nešto čudno.
Na računu je pisalo da je sve već plaćeno.
Pozvao sam konobara i rekao mu da je vjerovatno pogriješio sto.
„Nisam“, odgovorio je. „Gospođica je platila čim je došla.“
Pogledao sam nju.
Samo se nasmijala.
Pitao sam je zašto je to uradila.
Tada mi je objasnila da joj je rođakinja prije našeg izlaska rekla kako sam ja „stara škola“ i da sigurno neću dozvoliti da ona plati ni marku.
Zato je odlučila da me preduhitri.
„Naručio si mi da uzmem vino dok nisi tu. Nisam znala koje voliš, pa sam uzela ono koje ja volim. Bilo mi je glupo da ti poslije plaćaš nešto što sam ja izabrala“, rekla je.
Počeo sam se smijati.
Rekao sam joj da je mogla barem dozvoliti da podijelimo račun.
Odmahnula je glavom i rekla:
„Može. Ti plaćaš drugi dejt.“
Priznajem da nekoliko sekundi nisam znao šta da kažem.
Ne zbog novca. Račun uopšte nije bio problem.
Iznenadila me njena sigurnost i način na koji mi je, praktično bez direktnog pitanja, stavila do znanja da želi ponovo da me vidi.
Odmah sam je pitao kada je slobodna.
Dogovorili smo drugi izlazak već za naredni vikend.
Kada sam stigao kući, prijatelj me je nazvao i pitao kako je prošlo.
Rekao sam mu samo:
„Kaži svojoj curi da joj od danas više nikada neću govoriti da se ne miješa u moj ljubavni život.“
Danas mi je smiješno kada se sjetim koliko sam odbijao taj susret.
Jer djevojka koja me je tada šokirala plaćenim računom kasnije je postala moja supruga.
A kada nekome pričamo kako smo se upoznali, ona i dalje obavezno naglasi jednu stvar:
„Ja sam platila prvi dejt. Da se zna ko je koga osvojio.“