Godinama sam plaćala pola apartmana u kojem sam se sastajala s dečkom, a onda sam slučajno saznala kome zapravo pripada
Imala sam oko 23 godine, studirala sam i živela u velikom gradu, nekoliko sati udaljena od svojih roditelja. Bila sam mlada, zaljubljiva i prvi put sam imala osećaj da sama odlučujem o svom životu.
Tada sam upoznala momka koji je bio nekoliko godina stariji od mene. Delovao je potpuno drugačije od momaka mojih godina. Bio je ozbiljan, lepo obučen, imao je posao i uvek je znao šta želi. Upravo me je ta njegova sigurnost privukla.
Vrlo brzo smo započeli vezu.
Pošto sam živela sa cimerkom, a on je tvrdio da deli stan sa rođakom, nismo imali mnogo privatnosti. Zato mi je predložio da povremeno iznajmimo apartman kada želimo da provedemo vreme sami.
Prvi put me je odveo u mali, ali veoma lepo sređen apartman nedaleko od centra grada. Rekao mi je da ga je pronašao preko poznanika i da zato možemo da ga dobijemo po povoljnoj ceni.
Dogovorili smo se da troškove delimo pola-pola.
Meni je to bilo sasvim normalno. Nisam želela da on sve plaća samo zato što je muškarac.
Tako je počelo.
Mesecima smo dolazili na isto mesto. Uvek isti ulaz, isti apartman, ista soba. Ja bih mu svaki put dala svoj deo novca, a on bi navodno kasnije platio vlasniku.
Nikada nisam videla tog vlasnika.
Jednom sam ga čak pitala kako to da nikada nikoga ne sretnemo kada dođemo.
Nasmejao se i rekao:
„Čovek mi veruje. Poznajemo se godinama.“
Nisam dalje razmišljala.
Sve se promenilo jednog popodneva kada sam došla ranije. Dogovorili smo se da se nađemo u šest, ali meni je predavanje otkazano pa sam stigla gotovo sat vremena pre njega.
Pozvonila sam na interfon jer nisam imala ključ.
Vrata mi je otvorila starija žena.
Objasnila sam joj da čekam momka i pomenula broj apartmana.
Pogledala me je zbunjeno.
„Misliš na stan od porodice Petrović?“
Prezime mog dečka bilo je Petrović.
Osetila sam kako mi se stomak steže.
Pitala sam je da li poznaje vlasnika.
„Naravno“, odgovorila je. „To je stan njegove pokojne bake. Ostao je njemu.“
Mislila sam da nisam dobro čula.
Čekala sam ga ispred zgrade.
Kada je stigao, odmah je primetio da nešto nije u redu. Pitala sam ga samo jednu stvar:
„Čiji je apartman?“
Prvo je pokušao da promeni temu. Onda je priznao.
Apartman je sve vreme bio njegov.
Nije plaćao nikakvu kiriju.
Novac koji sam mu mesecima davala kao „svoju polovinu“ jednostavno je stavljao sebi u džep.
Bila sam toliko ponižena da nisam mogla ni da vičem. Nije me najviše boleo novac, već činjenica da me čovek kojem sam verovala mesecima gledao u oči i uzimao pare za boravak u sopstvenom stanu.
A onda je pokušao da se opravda.
Rekao mi je da sam svakako pristala da plaćam polovinu i da nije važno kome novac ide.
Tada mi je postalo jasno kakvog čoveka imam pored sebe.
Izvadila sam iz torbe ključ koji mi je tog dana konačno nameravao dati, spustila ga na sto i rekla:
„Ako ti nije važno od koga uzimaš novac, onda ti neće biti važno ni što mene više nikada nećeš videti.“
Izašla sam i više se nisam vratila.
Kasnije me je zvao, slao poruke i obećavao da će vratiti svaki dinar. Nisam želela ništa.
Taj novac sam odavno prežalila.
Ali lekciju koju sam tada dobila nisam zaboravila ni danas: kada neko može mesecima da vas laže zbog sitne koristi, pitanje je samo oko čega će vas slagati kada u igri bude nešto mnogo važnije.