Nekoliko meseci nakon venčanja, dok smo se muž i ja još uvek prilagođavali novom bračnom životu i izgrađivali odnose sa širom porodicom sa njegove strane koju sam tek počela bliže da upoznajem, jedan njegov dalji rođak, čovek srednjih godina koga sam upoznala samo nekoliko puta tokom porodičnih okupljanja poput venčanja i praznika, počeo je da mi šalje neobično prisne, gotovo udvaračke poruke preko društvenih mreža, insistirajući da se nađemo “samo da popričamo, bez muža koji možda ne bi razumeo naše prijateljstvo”, poruke koje su me duboko zbunile i uznemirile, s obzirom na to da nikad, ni na koji način, nisam dala bilo kakav povod za takvo ponašanje ili interesovanje sa njegove strane.
Odbijala sam svaki njegov pokušaj kontakta izvan uobičajenih, formalnih porodičnih okupljanja, osećajući se sve nelagodnije i pomalo uplašeno njegovom upornošću koja je, tokom narednih nedelja, postajala sve otvorenija u svojim insinuacijama. Razmišljala sam ozbiljno o tome da li da situaciju podelim sa mužem, ali sam se plašila da bi to moglo izazvati ozbiljnu porodičnu svađu ili čak podelu unutar porodice kojoj sam tek počela da pripadam, ne želeći da odmah, tako rano u braku, stvorim konflikt sa njegovom rodbinom.
U očajanju i konfuziji oko toga kako da se izborim sa situacijom, konačno sam odlučila da diskretno podelim svoju nelagodnost sa jednom starijom rođakom sa muževljeve strane, ženom koja mi je oduvek delovala kao topla, mudra osoba kojoj bih mogla da se poverim za savet o tome kako da se izborim sa nametljivim rođakom, a da ne izazovem previše drame u porodici.
Umesto šoka ili zabrinutosti koju sam očekivala kao reakciju na moje otkriće, starija rođaka je samo duboko uzdahnula, sa izrazom lica koji je odavao poznavanje situacije koja mi je bila potpuno strana, i, nakon kratkog oklevanja, objasnila mi nešto što me je potpuno zapanjilo i duboko uznemirilo.
Ispostavilo se da porodica mog muža ima dugogodišnji, nikad zvanično ili glasno priznat, ali dobro poznat unutar uže porodice, “običaj” da testira vernost i karakter svake nove snahe koja se udaje u porodicu, upravo kroz ovakve situacije — jedan od muških rođaka, obično onaj koji je u datom trenutku slobodan ili čije se ponašanje smatra “diskretnim”, zadužen je da, tokom prvih meseci ili godinu dana novog braka, pokuša da flertuje ili udvara novoj snahi, testirajući, navodno, njenu odanost i moralne principe pre nego što je porodica potpuno “prihvati” kao vrednu poverenja članicu.
Bila sam potpuno zapanjena i duboko uznemirena ovim otkrićem — praksa koja mi je delovala kao ozbiljno kršenje mog poverenja i dostojanstva, testiranje sprovedeno bez mog znanja ili pristanka, koje je moglo, da sam možda, iz usamljenosti ili nesigurnosti u novom braku i nepoznatoj porodici, odgovorila drugačije na te poruke, dovesti do potpuno nepravedne osude mog karaktera od strane ljudi koji su me, u suštini, namerno stavili u lažnu, manipulativnu situaciju.
Starija rođaka mi je objasnila da je ova praksa, prema onome što je čula od svoje sopstvene svekrve decenijama ranije, postojala u porodici generacijama, prenošena kroz usmenu tradiciju kao neka vrsta neformalnog “testa” koji je, prema uverenju starijih generacija, trebalo da zaštiti porodicu od udaje sinova za žene koje bi kasnije mogle da ih iznevere, iako je, priznala je i sama starija rođaka, praksa duboko problematична i nepravedna, s obzirom na to da stavlja potpuno nedužne žene u situacije dizajnerski konstruisane da ih možda kompromituju, bez ikakvog stvarnog uvida u njihov karakter koji bi bio relevantan izvan te veštački stvorene, manipulativne situacije.
Konfrontirala sam muža sa ovim otkrićem iste večeri, potpuno besna i povređena saznanjem da je porodica u koju sam se udala imala takvu manipulativnu, ponižavajuću praksu, i, mada je i sam bio iznenađen razmerama i detaljima koje sam saznala, priznao je da je, u nejasnim naznakama, čuo za postojanje neke slične “tradicije” tokom svog odrastanja, ali nikad nije potpuno shvatio ili ozbiljno razmišljao o njenim implikacijama dok sam mu ja sada direktno, jasno predočila punu težinu onoga što je ova praksa značila za mene lično.
Zajedno smo, tokom narednih nedelja, direktno konfrontirali rođaka koji mi je slao poruke, kao i šire članove porodice koji su, ispostavilo se, znali za ovu praksu ali je nikad javno nisu osporili, insistirajući da se ovakvo ponašanje mora zauvek prekinuti, ne samo prema meni, nego prema bilo kojoj budućoj snahi koja se pridruži porodici. Iako je proces bio emotivno naporan i doveo do određene napetosti sa delovima šire porodice, osećala sam duboku potrebu da se ova štetna, decenijama tolerisana tradicija konačno javno osporí i prekine, umesto da se tiho nastavi da pogađa žene koje se, poput mene, udaju u ovu porodicu bez ikakvog upozorenja o manipulaciji kojoj će možda biti izložene.