Pet godina nakon majčine sahrane, tokom kojih sam prolazila kroz duge, teške faze tuge i postepenog prilagođavanja životu bez nje, povremeno, otprilike dva do tri puta godišnje, uvek bez ikakvog predvidljivog obrasca, primala sam kratka pisma poslata poštom na moju adresu, pisma bez potpisa ili bilo kakve naznake pošiljaoca, uvek sadržeći tople, pažljivo formulisane, utešne reči o majci — uspomene na njen karakter, njenu dobrotu, konkretne, specifične priče koje su odavale duboko, lično poznavanje majke, pisma koja su me, tokom najtežih trenutaka tuge, posebno u periodu neposredno nakon njene smrti, duboko tešila i pružala mi osećaj da negde postoji neko ko takođe duboko oseća gubitak i ko želi, na ovaj tih, anoniman način, da podeli tu tugu i uspomene sa mnom.
Tokom ovih pet godina, više puta sam pokušavala da otkrijem identitet anonimnog pošiljaoca, pažljivo analizirajući rukopis, tražeći bilo kakve tragove u poštanskim žigovima koji su uvek bili iz istog, relativno malog grada gde je majka nekad, davno, pre nego što se udala i preselila, provela svoje detinjstvo, ali nikad nisam uspela da definitivno identifikujem ko stoji iza ovih redovnih, pažljivo formulisanih pisama koja su, tokom godina, postala neočekivan, ali dubok izvor utehe u mom procesu žalosti.
Prošlog meseca, tokom porodičnog okupljanja koje smo organizovali povodom pete godišnjice majčine smrti, tradicionalno okupljanje uže porodice na groblju praćeno kasnijim ručkom kod kuće, moja tetka, majčina mlađa sestra sa kojom sam, tokom godina, imala pristojan, ali ne posebno blizak odnos, tokom ručka je popila nešto više vina nego što je uobičajeno, i, tokom emotivnog, sećanjima ispunjenog razgovora o majci, iznenada se slomila u suzama, sa izrazom lica koji je odavao neku vrstu duboke, dugo nošene unutrašnje borbe.
Kroz suze i, primetila sam, sa vidljivim, gotovo fizičkim olakšanjem što konačno može da izgovori ono što je, izgleda, dugo nosila, tetka je priznala da je ona, tokom svih ovih pet godina, bila autor tih anonimnih, utešnih pisama koje sam redovno primala, objašnjenje koje me je istovremeno duboko dirnulo i zbunilo, jer nisam razumela zašto bi, ako je zaista želela da me teši i podrži tokom procesa žalosti, birala da to čini anonimno umesto otvoreno, kao moja rođena tetka.
Odgovor koji je usledio otkrio je mnogo dublju, kompleksniju porodičnu priču nego što sam ikad slutila. Tetka je objasnila da je, tokom njihove zajedničke mladosti, majka, moja majka, prošla kroz izuzetno težak period kada je, u svojim ranim dvadesetim godinama, pre nego što je upoznala mog oca, imala kratku, ali intenzivnu vezu koja se, tragično, završila gubitkom deteta usled komplikacija tokom trudnoće, gubitak koji je majku duboko, doživotno obeležio, ali o kome je, iz dubokog stida karakterističnog za to vreme i tu sredinu, odlučila da nikad, nikome, uključujući mene, njeno kasnije rođeno dete, ne priča.
Tetka je bila jedina osoba kojoj se majka, tokom te davne krize, poverila, i jedina koja je, tokom svih narednih decenija, nosila tu tajnu zajedno sa njom, obećavši joj da je nikad neće otkriti. Nakon majčine smrti, tetka je, tokom svoje sopstvene, duboke tuge, počela da piše ova anonimna pisma delimično kao sopstveni način procesiranja gubitka sestre kojoj je bila tako blizu tokom njihove mladosti, a delimično, kako je priznala, iz duboke želje da mi pruži utehu i poveže me sa aspektima majčinog karaktera i istorije koje, zbog obećanja ćutanja, nikad nije mogla otvoreno da podeli, birajući anonimnost kao način da izbegne neizbežna, teška pitanja koja bi moja saznanja o pismima verovatno izazvala, pitanja koja bi je dovela u poziciju da mora ili da prekrši dato obećanje o ćutanju, ili da mi laže direktno u lice.
Sedeći za stolom, slušajući ovo duboko, emotivno otkriće, osećala sam čudnu, kompleksnu mešavinu osećanja — duboku zahvalnost prema tetki za pet godina tihe, anonimne utehe koju mi je pružala, ali i tugu zbog otkrića o majčinoj davnoj, nikad ispričanoj tragediji, i, na kraju, olakšanje što je misterija koja me je godinama intrigirala konačno razrešena, otkrivajući, na kraju, ne stranca ili dalekog poznanika, nego rođenu tetku koja je, na svoj tih, anoniman način, tokom svih ovih godina, pokušavala da nastavi da neguje vezu sa mnom kroz uspomene na sestru koju smo obe duboko volele i izgubile.