Rodbina — nekoliko tetaka, stričeva, i naša baka dok je još uvek bila živa — tokom poslednjih deset godina, na razne, uvek pomalo uvijene i oprezne načine, tokom porodičnih okupljanja, nagoveštavala mi je da “nešto nije u redu” sa mojim starijim bratom, koji je, tokom tog perioda, postajao sve povučeniji, sve ređe prisutan na porodičnim događajima, i, kad bi i došao, delovao je, prema opažanjima rodbine, “odsutan” i “nekako izgubljen”, komentare koje sam ja, kao njegova mlađa sestra koja ga je oduvek duboko volela i branila, uvek oštro i emotivno odbijala, objašnjavajući njegovo ponašanje jednostavno kao rezultat introvertnog, rezervisanog karaktera koji rodbina, po mom tadašnjem mišljenju, jednostavno nije razumela ili cenila.
Svaki put kad bi neko od rodbine pokušao da izrazi dublju zabrinutost, ja sam, iz duboke, možda i pomalo slepe sestrinske lojalnosti, branila brata strastveno, ponekad čak prekidajući razgovor ili menjajući temu na način koji je, u retrospektivi, verovatno sprečavao dublje, potencijalno korisne razgovore o njegovom stvarnom stanju.
Prošlog meseca, brat me je pozvao, sa neuobičajeno ozbiljnim, drhtavim glasom, tražeći da se nađemo nasamo, dalje od ostatka porodice, jer je, kako je rekao, konačno spreman da mi kaže nešto što je “predugo nosio sam”. Tokom emotivno izuzetno teškog, ali oslobađajućeg razgovora koji je usledio, brat mi je, kroz suze, otvorio i podelio istinu o ozbiljnoj, dugogodišnjoj borbi sa teškom depresijom i povremenim, intenzivnim epizodama anksioznosti koju je, ispostavilo se, pažljivo, sistematski skrivao od cele porodice tokom poslednjih deset godina, borbi koja je, tokom vremena, značajno uticala na njegovu sposobnost da održava bliske odnose, zadrži stabilan posao, i, generalno, funkcioniše u svakodnevnom životu na način koji su svi mi, izuzev, izgleda, pažljivije, brižnije rodbine, jednostavno tumačili kao “drugačiji”, introvertni karakter.
Sedeći sa njim, slušajući detalje o godinama tihe, usamljene borbe koju je nosio potpuno sam, iz dubokog straha od porodične osude ili nerazumevanja koje je, delimično, verovatno bilo pojačano i mojom sopstvenom, oštrom odbranom kad god bi neko pokušao da otvori temu njegovog ponašanja, osetila sam duboki, razdirući osećaj kajanja i krivice, shvatajući da su svi ti komentari rodbine koje sam, tokom cele decenije, odbacivala kao netaktičnu, nepotrebnu kritiku, zapravo predstavljali izraz istinske, opravdane, brižne zabrinutosti, zasnovane na njihovom pažljivijem, spoljnom posmatranju promena u bratovom ponašanju koje sam ja, iz preterane, možda i pomalo egoistične sestrinske odbrambenosti, sistematski odbijala da vidim ili priznam.
Realizovala sam da je moja uporna, emotivna odbrana brata, iako motivisana iskrenom ljubavlju i lojalnošću, na kraju, možda, nesvesno doprinela produženju njegove izolacije, s obzirom na to da su, verovatno, drugi članovi porodice, videvši moju oštru reakciju na bilo kakvu kritiku ili zabrinutost, na kraju odustali od daljih pokušaja da otvoreno razgovaraju o problemu, dozvoljavajući situaciji da se nastavi, neadresirana, tokom dodatnih godina bratove tihe, usamljene patnje.
Trenutno, zajedno sa bratom, koji je konačno, nakon ovog otvorenog priznanja, počeo da traži profesionalnu pomoć i terapiju, radim na tome da izgradim mnogo otvoreniji, iskreniji dijalog unutar cele šire porodice o mentalnom zdravlju, pokušavajući da nadoknadim godine tokom kojih sam, iz pogrešno usmerene zaštitničke ljubavi, nesvesno pomagala da se problem koji je zahtevao pažnju i podršku, umesto toga gura pod tepih kroz moju upornu, ali, u konačnici, štetnu odbranu brata od bilo kakve, čak i dobronamerne, zabrinute kritike koju je rodbina pokušavala da izrazi tokom svih tih godina.