Komšinice iz naše ulice, žene koje poznajem od kad smo se doselili pre petnaest godina, često su mi, tokom poslednjih pet-šest godina, na oprezan, uvijen način koji je uvek delovao kao da se boje moje reakcije, nagoveštavale da bih trebala pažljivije da posmatram šta moj sin, tada tinejdžer a kasnije mladić u ranim dvadesetim, radi tokom svojih čestih izlazaka i sa kim se to tačno druži, komentare praćene rečenicama poput “primetili smo da se druži sa nekim čudnim likovima” ili “vidjeli smo ga kasno noću u društvu koje mi se ne čini dobro”.
Svaki put kad bi neka od njih pokušala da mi ovo kaže, ja sam, kao majka koja je uvek verovala u sopstveno dete i koja je, moram priznati, imala tendenciju da bude preterano odbrambena kad je u pitanju bilo kakva kritika mog sina, oštro i emotivno odbacivala njihove komentare, braneći ga strastveno kao “dobro dete koje jednostavno ne razumete” ili “vredno momka koga osuđujete bez razloga zbog njegovog izgleda ili stila oblačenja”, ponekad čak prekidajući prijateljstvo sa nekim od tih žena na duže periode zbog onoga što sam doživljavala kao nepravednu, neosnovanu kritiku mog sina.
Prošlog meseca, dvoje policajaca je pokucalo na moja vrata jednog običnog utorka popodne, sa izrazima lica koji su odmah signalizirali da nose ozbiljne, teške vesti. Saopštili su mi da je moj sin uhapšen tokom racije usmerene na razbijanje mreže koja se bavila distribucijom droge, mreže u koju je, ispostavilo se prema istrazi koja je trajala već duže vreme, bio duboko umešan poslednjih nekoliko godina, tačno u periodu kada su komšinice pokušavale da me upozore na njegovo “loše društvo”.
Sedeći u dnevnoj sobi, slušajući detalje koje su mi policajci pažljivo, ali direktno saopštavali o razmerama sinovljeve umešanosti, osećala sam kako mi se svaka prethodna konfrontacija sa dobronamernim komšinicama vraća u sećanje sa bolnom, gorkom jasnoćom — svaki put kad sam ih oštro ućutkala, svaki put kad sam prekinula komunikaciju sa nekom od njih zbog onoga što sam smatrala uvredljivom kritikom, svaki put kad sam, umesto da ozbiljno razmotrim njihova upozorenja, birala da verujem sinovljevim uvek spremnim, uverljivim objašnjenjima za njegova sve češća, sve kasnija odsustva i sve sumnjivije prijatelje koje bi povremeno dovodio kući.
Prisetila sam se posebno jednog trenutka, otprilike tri godine ranije, kad mi je jedna starija komšinica, sa suzama u očima zbog moje ljutite reakcije, konačno rekla da se “više neće mešati” jer sam je “toliko puta odbila da sluša”, i kako sam se tada osećala pravedno, verujući da branim sina od nepravedne osude, ne shvatajući da sam, u stvarnosti, odbijala glas nekoga ko je, možda, video ili čuo nešto konkretno što bi trebalo da me alarmira.
Sin je trenutno u pritvoru, čekajući suđenje, dok se ja borim sa dubokim, razdirućim osećajem krivice, ne samo zbog toga što nisam uspela da prepoznam ili zaustavim njegov put ka kriminalu, nego posebno zbog toga što sam, tokom godina, aktivno odbijala i ućutkivala ljude iz svoje sopstvene zajednice koji su, izgleda, videli ili čuli dovoljno da pokušaju da me upozore, dok sam ja, iz slepe majčinske odbrane koja je, u retrospektivi, bila više o mojoj sopstvenoj potrebi da verujem u sina nego o stvarnoj proceni situacije, birala da ne slušam glasove koji su možda mogli, da sam ih ranije poslušala, promeniti tok događaja koji su sada doveli do ove razorne, porodične krize.