Selo je govorilo da je prokleta. Izbegavali su je, krstili se kad prolazi i šaptali da nosi nesreću. A niko nije znao šta joj je otac radio iza zatvorenih vrata.
Od detinjstva je bila drugačija u očima drugih. Ćutljiva, povučena, uvek sa pogledom u zemlju. Kad god bi se nešto loše desilo u selu, neko bi rekao njeno ime.
Otac je pred svima bio ugledan čovek. Strogi domaćin, „čestit“, uvek prvi u crkvi. A ona je ćutala, jer nije imala kome da kaže istinu.
Godinama je nosila etiketu prokletstva koje joj nije pripadalo.
Sve dok jednog dana nije pobegla.
Kada je nestala, selo je govorilo da je pobegla sa prvim muškarcem koji joj je obećao izlaz. Istina je bila mnogo mračnija.
U gradu je završila u sigurnoj kući. Tamo je prvi put izgovorila rečenice koje su joj godinama stajale u grlu. Istina o ocu slomila je sve one koji su je nekada osuđivali.
Istraga je pokazala da je zlo živelo tamo gde su svi gledali kao u svetinju.
Kada se istina vratila u selo, ljudi su spuštali glave. Više je nisu zvali prokletom.
Ali ona se nikada nije vratila.
Jer prokletstvo nije bilo u njoj —
nego u ćutanju svih koji su gledali, a nisu hteli da vide.