Svi su sažaljevali mladu udovicu. Nosila je crninu, plakala tiho i nikada se nije žalila. A niko nije znao kakav je život vodila pored muža kog su svi slavili.
Na sahrani su govorili da je izgubila dobrog čoveka. Da je imala sreće što ju je takav voleo. Ona je stajala sa strane, spuštene glave, dok su joj ruke drhtale.
Godinama je ćutala. Naučila je da se smeje pred ljudima, a plače kad ostane sama. Naučila je da se boji koraka u hodniku i tišine koja dolazi posle.
Smrt njenog muža svi su doživeli kao tragediju.
Za nju – to je bio kraj jednog zatvora.
Nekoliko meseci kasnije, odlučila je da ispriča istinu. Ne zbog osvete, već zbog mira.
Iza zatvorenih vrata živela je sa čovekom koga je selo poštovalo, a koji je lomio njen glas, samopouzdanje i snove. Nikada nije podizao ruku pred drugima — radio je to samo tamo gde niko ne vidi.
Kada je istina izašla, mnogi nisu želeli da veruju. Lakše je bilo sažaljevati udovicu nego priznati da su godinama slavili pogrešnog čoveka.
Ona je skinula crninu pre vremena.
Ne zato što nije tugovala —
nego zato što je konačno počela da diše.