Dečko mi je, otkad smo se upoznali pre dve godine preko zajedničkih prijatelja na jednoj proslavi, redovno i detaljno pričao o svom studiranju na tehničkom fakultetu — konkretnim ispitima koje je navodno polagao svakog semestra, profesorima sa kojima je imao, kako je opisivao, “specifične probleme” zbog strogih kriterijuma ocenjivanja, kolokvijumima za koje se navodno intenzivno pripremao tokom noći provedenih “učeći u biblioteci”, i, poslednjih meseci, sve detaljnijim planovima za diplomski rad koji je trebalo da završi i odbrani do kraja ove akademske godine.
Verovala sam mu potpuno, bez ikakve sumnje, delimično zato što je pričao o svemu tome sa takvom uverljivom preciznošću i emotivnom uključenošću da mi nikad nije palo na pamet da bi mogao lagati o nečemu tako fundamentalnom i lako proverljivom. Jednom sam čak pokušala da ga posetim direktno na fakultetu tokom jednog popodneva kad sam bila u tom delu grada, ali je, kad sam mu javila da sam ispred zgrade, objasnio preko telefona da je “baš u tom trenutku” usred važnog ispita i da ne mogu ući unutra da ga sačekam, pa smo se, umesto toga, samo kratko našli ispred zgrade fakulteta kad je navodno završio, objašnjenje koje mi tada nije delovalo sumnjivo.
Prošlog meseca, na porodičnom slavlju rođendana zajedničkog poznanika kome nisam ni znala da moj dečko takođe ima veze, upoznala sam ženu koja se predstavila kao njegova bivša koleginica sa fakulteta, poznanstvo koje je otkrila kroz slučajan razgovor tokom kog nije znala da razgovara sa dečkovom sadašnjom devojkom, s obzirom na to da je moje ime pomenula samo uzgred, bez potpunog konteksta naše veze.
Tokom opuštenog razgovora o zajedničkim poznanicima i starim vremenima sa fakulteta, spomenula je, potpuno usput i bez ikakve zle namere, “onog dečka koga su izbacili prve godine studiranja zbog gomile neobavljenih, propuštenih ispita”, opisujući ga sa detaljima — fizičkim opisom, imenom, čak i specifičnim navikama i osobinama ličnosti — koji su, dok sam je slušala sa rastućim osećajem neverice i mučnine, nedvosmisleno odgovarali osobi za koju sam bila sigurna da je moj sopstveni dečko.
Pokušala sam da ostanem staložena tokom razgovora, postavljajući nekoliko dodatnih, pažljivo formulisanih pitanja da potvrdim da li zaista pričamo o istoj osobi, i, do kraja razgovora, bila sam potpuno sigurna da nema greške — moj dečko, čovek sa kojim sam bila u vezi dve godine, čoveka čije sam priče o studiranju, ispitima i akademskim ambicijama slušala i verovala im bezuslovno tokom celog tog perioda, bio je, u stvarnosti, izbačen sa fakulteta nakon svoje prve godine studiranja, gotovo tri godine ranije, dakle pre nego što smo se uopšte upoznali, zbog potpunog neuspeha da položi bilo koji ispit tokom te prve godine.
Vratila sam se kući te večeri u stanju duboke konfuzije i uznemirenosti, pokušavajući da razumem kako je moguće da je čitav odnos koji sam gradila poslednje dve godine, uključujući planove za budućnost koje smo zajedno pravili delimično zasnovane na njegovom skorom diplomiranju i početku karijere inženjera koju je detaljno opisivao, izgrađen na tako fundamentalnoj, sistematskoj laži o osnovnom aspektu njegovog svakodnevnog života.
Suočila sam ga sa ovim otkrićem odmah te večeri, tražeći direktno objašnjenje. Nakon inicijalnog, očajničkog pokušaja da ospori ili minimizira ono što sam saznala, konačno je, suočen sa specifičnim detaljima koje sam imala, priznao potpunu istinu — zaista je bio izbačen sa fakulteta nakon prve godine, previše preplavljen akademskim pritiskom i, kako je priznao, sopstvenim nedostatkom discipline i motivacije za studiranje koje mu roditelji nisu dozvoljavali da otvoreno prizna kao neuspeh.
Umesto da se suoči sa porodičnim razočaranjem koje je predviđao da bi usledilo nakon priznanja istinskog neuspeha, odlučio je da nastavi da živi lažu pred porodicom, tvrdeći da i dalje studira dok je, u stvarnosti, radio niz povremenih, neformalnih poslova da bi pokrio osnovne troškove, plaćajući čak i unapred sastavljene, lažne potvrde o upisu koje je periodično pokazivao roditeljima kad bi tražili dokaz o njegovom akademskom napretku, laž koju je, jednom kad je počeo, ispostavilo se, nastavio da održava i pred novim ljudima koje bi upoznao, uključujući, sada je bilo jasno, i mene, tokom čitave naše dvogodišnje veze.
Bila sam potpuno shrvana razmerama ove sistematske prevare koja je definisala osnovu čitavog našeg odnosa, ne mogavši više da verujem bilo čemu što mi je ikad rekao o sebi, svojim planovima ili svojoj svakodnevici. Prekinula sam vezu istog trenutka, ostavljajući ga da se suoči, konačno, sa istinom pred porodicom i pred samim sobom, dok sam ja pokušavala da procesujem dve godine izgrađene na temeljima potpune, pažljivo održavane laži o nečemu tako osnovnom kao što je njegov svakodnevni život i akademski status.