Godinama je krio da je nepismen da ga deca ne bi se stidela. Potpisivao se krstićem i ćutao – sve dok jednog dana nije morao da potpiše nešto pred svima.
Radio je ceo život najteže poslove. Nikada nije pitao, nikada se bunio. Kad bi mu dali papir, govorio bi da je zaboravio naočare ili da žuri. Istina je bila jednostavna – nije znao da čita.
Deca su mislila da je samo povučen. Da je takav čovek. Nisu znali da svako pismo koje bi stiglo krije strah da će neko otkriti njegovu tajnu.
A onda je došao dan kada više nije mogao da izbegne istinu.
Pred svima je stajao zbunjen, sa papirom u ruci. Glas mu je zadrhtao kada je priznao istinu.
Deca nisu spustila glavu od sramote.
Spustila su se do njega – u zagrljaj.
Upisali su ga na kurs. Svako veče su zajedno vežbali slova. Kada je prvi put sam napisao svoje ime, zaplakao je.
Ne zato što je naučio da piše.
Nego zato što se više nije morao stideti.