PRENOĆILA SAM SA DEČKOM U LUKSUZNOM HOTELU I POVUKLA ČUDNU RUČICU U TUŠU: Nekoliko trenutaka kasnije začula sam lupanje na vratima
Jednom prilikom sam sa dečkom odlučila provesti vikend van grada. Nismo često sebi mogli priuštiti takve stvari, pa smo pronašli luksuzan hotel koji je tada imao neku posebnu ponudu i rezervisali jednu noć.
Hotel je bio nevjerovatan. Velika soba, ogroman krevet, pogled na grad i kupatilo ljepše od cijelog mog tadašnjeg stana.
Proveli smo lijepo veče, večerali i vratili se u sobu prilično kasno.
Prije spavanja rekla sam dečku da idem da se istuširam, a on je ostao u sobi gledajući televiziju.
Ušla sam u tuš-kabinu i tek tada primijetila nešto neobično.
Na zidu je bila mala metalna ručica.
Nije izgledala kao slavina niti kao bilo šta što sam ranije viđala u tušu.
Pošto sam radoznala, naravno da nisam mogla da je ostavim na miru.
Povukla sam je.
Ništa.
Voda je nastavila normalno da teče.
Pomislila sam da možda ne radi.
Sačekala sam nekoliko sekundi i povukla je ponovo.
Opet ništa.
Nastavila sam da se tuširam i potpuno zaboravila na nju.
Možda minut kasnije začula sam neko lupanje.
U početku sam mislila da dolazi iz susjedne sobe.
Onda se začulo ponovo.
Ovoga puta mnogo glasnije.
„Gospođo! Jeste li dobro?“
Zaledila sam se.
Neko je udarao na vrata naše hotelske sobe.
Čula sam dečka kako ustaje i otvara vrata, a zatim nekoliko muških glasova.
Brzo sam ugasila vodu, umotala se u peškir i provirila iz kupatila.
U sobi su stajala dvojica zaposlenih iz hotela.
Jedan je imao radio-stanicu u ruci, a drugi je izgledao kao pripadnik obezbjeđenja.
Dečko me potpuno zbunjeno pogledao.
„Šta si uradila?“
Nisam imala pojma.
Tada me jedan od zaposlenih pitao:
„Jeste li povukli sigurnosnu ručicu u tuš-kabini?“
Pogledala sam ga i tek tada povezala stvari.
Ispostavilo se da ono što sam iz radoznalosti povukla nije nikakva komanda za tuš.
Bio je to alarm za pomoć.
Hotel je imao nekoliko prilagođenih soba, a naša je očigledno bila jedna od njih. Ručica je služila da gost koji padne ili mu pozli u kupatilu može pozvati pomoć.
A ja sam je povukla dva puta.
Zaposleni su zbog toga dobili hitno upozorenje i odmah došli provjeriti šta se događa.
U tom trenutku nisam znala gdje da gledam od sramote.
Stajala sam na vratima kupatila umotana u peškir i pokušavala objasniti dvojici ozbiljnih muškaraca da nisam bila u opasnosti, nego samo previše radoznala.
„Mislila sam da možda uključuje neku dodatnu vodu ili nešto slično“, rekla sam.
Jedan od njih jedva je zadržao osmijeh.
Rekao je da nema problema i da im je najvažnije da sam dobro.
Kada su izašli, dečko je zatvorio vrata i nekoliko sekundi me samo gledao.
A onda je počeo da se smije toliko da je morao sjesti na krevet.
Naravno, meni u tom trenutku uopšte nije bilo smiješno.
Rekla sam mu da prestane, a on me pitao:
„Je li postoji još neko dugme u kupatilu koje planiraš pritisnuti prije spavanja?“
Tek tada sam se i ja počela smijati.
Sutradan smo na recepciji sreli jednog od zaposlenih koji je prethodne večeri došao u sobu.
Čim me je ugledao, nasmiješio se i rekao:
„Nadam se da je ostatak noći prošao bez alarma.“
Propala sam u zemlju.
Od tada imam jedno pravilo kada odsjedam u hotelima: ako ne znam čemu služi neko dugme, kanap ili ručica – prvo pitam, pa tek onda diram.