Moj muž Davor nije čovjek koji voli velika iznenađenja.
Za našu dvadeset petu godišnjicu braka očekivala sam večeru, možda cvijeće i povratak kući prije deset.
Odveo me u restoran u kojem smo prije mnogo godina često slavili važne datume.
Pred kraj večere otišao je do toaleta.
Konobar mi je prišao i bez riječi spustio malu presavijenu cedulju pored čaše.
„Nemojte još ići kući. Ako vam kaže da krenete, pronađite mene.“
Pomislila sam da je dio iznenađenja.
Međutim, kada se Davor vratio i ugledao papir, potpuno je problijedio.
„Ko ti je to dao?“
Rekla sam da je konobar.
Davor je odmah predložio da platimo i krenemo kući.
Tada sam shvatila da zaista ne želi da nešto saznam.
Otišla sam prema šanku i pronašla konobara.
Odveo me u malu salu iza restorana.
Tamo su sjedili moja sestra, naš sin i žena koju nikada ranije nisam vidjela.
Na sredini stola bila je drvena kutija sa imenom mog pokojnog brata Saše.
Nepoznata žena se predstavila kao Mirjana.
Bila je vlasnica restorana prije mnogo godina, dok je njen otac još vodio posao.
Rekla je da je moj brat Saša tamo radio kao student.
Saša je poginuo u saobraćajnoj nesreći nekoliko mjeseci prije nego što sam upoznala Davora.
Mirjana je otvorila kutiju.
Unutra su bili Sašin stari sat, nekoliko fotografija i koverta sa mojim imenom.
Tada mi je Davor ispričao istinu.
On i Saša su se poznavali.
Ne dobro, ali dovoljno da nekoliko puta zajedno rade na studentskim poslovima.
Nekoliko dana prije nesreće Saša mu je pomogao kada je Davor izgubio novčanik i nije imao novca za autobus kući.
Nakon nesreće Davor je saznao da sam Sašina sestra.
Nije mi prišao zbog toga.
Upoznali smo se slučajno nekoliko mjeseci kasnije.
Tek kada smo već počeli izlaziti, shvatio je da sam upravo ja djevojka o kojoj je Saša ponekad pričao.
Zašto mi nije rekao?
Rekao je da sam tada jedva počela ponovo normalno živjeti i da se bojao da ću pomisliti da mi je prišao iz sažaljenja ili zbog osjećaja duga prema mom bratu.
Mirjana je kutiju pronašla tek nedavno tokom renoviranja.
U Sašinom pismu nije bilo velike tajne.
Pisao je da je ponosan na mene, da prestanem sumnjati u sebe i da jednog dana izaberem čovjeka koji me nasmijava kada sam nervozna.
Pročitala sam tu rečenicu i pogledala Davora.
Počela sam plakati, ali i smijati se.
Godišnjica nije završila onako kako smo planirali.
Ostali smo u restoranu do ponoći, pričajući o čovjeku kojeg sam mislila da samo ja još tako jasno pamtim.