Kum mi je bio na svadbi, na krštenju sina, i mislila sam da je čovek kome mogu da verujem više nego rođenom bratu. Poznavali smo se od studentskih dana, on i moj muž su bili nerazdvojni, a kad se rodio sin, izbor kuma nije nam pao teško — bio je to čovek koji je uvek bio tu, u dobru i zlu, ili smo bar tako mislili.
Kad je naš sin, u sedmoj godini, dobio dijagnozu koja je zahtevala operaciju dostupnu samo u inostranstvu, cela porodica i prijatelji su se ujedinili da pomognu. Trebalo je sakupiti ogromnu sumu novca za koju nismo imali ni blizu dovoljno. Kum je bio prvi koji je predložio akciju — organizovao je onlajn prikupljanje, kontaktirao medije, čak i lično obilazio firme tražeći donacije. Bili smo mu neizmerno zahvalni.
Kad je akcija krenula da donosi rezultate, predložio je da sav novac ide na njegov devizni račun, jer, kako je objasnio, ima poseban aranžman sa bankom koji ne naplaćuje proviziju za velike međunarodne transfere, za razliku od našeg računa gde bi svaka transakcija “pojela” deo sredstava. Zvučalo je logično. Verovali smo mu bez ikakve sumnje — na kraju krajeva, bio je kum našeg deteta.
Meseci su prolazili, novac je pristizao, kum nas je redovno obaveštavao o stanju na računu, slao nam screenshotove sa iznosima koji su rasli. Kontaktirali smo kliniku u Nemačkoj, dogovorili termin operacije, i sve je izgledalo kao da će se san ostvariti.
Nedelju dana pre zakazanog termina, pozvala sam kuma da dogovorimo detalje oko prebacivanja novca kliničkom računu. Telefon je bio isključen. Pokušala sam ponovo uveče, pa sledećeg jutra — ništa. Zabrinuta, otišla sam do njegove kuće, samo da zateknem prazan stan sa kutijama još nespakovanim u hodniku, dok su komšije, iznenađene mojim pitanjima, objasnile da se odselio pre tri dana, iznajmio kamion i otišao bez ikakvog objašnjenja, čak ni njima nije rekao kuda ide.
Vratila sam se kući i pozvala banku, pokušavajući da proverim stanje na računu koji smo mislili da je naš zajednički fond. Saznala sam da je, pošto je račun bio isključivo na njegovo ime, imao potpuno pravo da povuče sredstva bez ičije saglasnosti — što je i uradio, tri dana ranije, praznivši ceo iznos u gotovini.
Sedela sam sa mužem te noći, oboje u šoku, pokušavajući da shvatimo kako je čovek kome smo poverili sina — čoveka koji nam je pomagao da ga nosimo na krštenje, koji je stajao pored nas kad smo se venčali — mogao da nam ukrade novac namenjen operaciji vlastitog kumčeta.
Prijavili smo slučaj policiji, ali su nam rekli da je, s obzirom na to da je novac legalno prebačen na njegov lični račun uz naše “pristanak” (koji smo dali usmeno, bez ikakvog papira), pravni put dug i neizvestan, a novac je verovatno već potrošen ili sakriven.
Termin operacije smo izgubili. Morali smo ponovo da pokrenemo prikupljanje, ovaj put uz pomoć fondacije koja garantuje transparentnost, i uz mnogo veći strah i nepoverenje nego prvi put. Zahvaljujući ljudima koji su čuli našu priču, uspeli smo da sakupimo novac ponovo, iako sa zakašnjenjem od četiri meseca — vreme koje je, po rečima lekara, moglo biti presudno za tok sinovljevog oporavka.
Kum se nikad nije javio, nikad nije objasnio, nikad nije vratio ni dinar. Čula sam, preko zajedničkih poznanika, da je novac potrošio na kockarnice i dugove koje je imao, i da sada živi u drugom gradu pod izmenjenim okolnostima.
Danas, kad neko izgovori reč “kumstvo” preda mnom, osećam gorčinu koju ne mogu da opišem. Naučila sam da poverenje koje dajemo ljudima na osnovu titule — kum, prijatelj, brat po veri — ne znači ništa ako karakter čoveka nije takav kakvim ga zamišljamo. Moj sin je, na svu sreću, uspešno operisan i danas je zdrav. Ali cena te operacije nije bila samo novac koji smo na kraju sakupili — bila je i deo poverenja u ljude koji se, bojim se, nikad neće potpuno vratiti.