Ova ispovest tera nas da se zapitamo koliko zaista poznajemo osobe koje su nam najbliže
„Ne, ne, ne… Marko!“ vrištala sam u slušalicu, dok mi je glas sa druge strane hladno saopštavao: „Vaš muž je imao tešku saobraćajnu nesreću. Nalazi se na reanimaciji u Urgentnom centru.“ U tom trenutku, vreme je stalo. Sve što sam znala o svom životu, o našem braku, o sebi – nestalo je u magli panike i straha. Obukla sam prvi kaput koji mi je pao pod ruku i istrčala iz stana, ostavljajući za sobom uplakanu ćerku Milicu i zbunjenog sina Nikolu.
Dok sam sedela u taksiju, ruke su mi drhtale. U glavi su mi odzvanjale reči lekara. „Teška povreda glave… nije sigurno…“. Nisam mogla da dišem. Marko je bio stub naše porodice. Ili sam ja to samo želela da verujem?
U bolničkoj čekaonici, vreme se razvlačilo kao žvaka. Pored mene je sedela njegova sestra Jelena, bleda kao krpa. „Znaš li ti nešto više?“ pitala sam je kroz suze. Samo je odmahivala glavom, ali u njenim očima video se strah – i nešto drugo, nešto što tada nisam umela da protumačim.
Satima kasnije, doktor je izašao i rekao: „Stanje je kritično. Pripremite se na najgore.“ Jelena je briznula u plač, a ja sam samo sedela, ukočena. Osećala sam kako mi se svet ruši pod nogama.
Te noći nisam oka sklopila. Sedeći pored Markovog kreveta, gledala sam ga kako leži nepomično, lice mu je bilo prekriveno modricama i zavojima. U jednom trenutku, telefon mu je zazvonio. Na ekranu je pisalo: „Ana“. Nisam znala ni jednu Anu iz njegovog života. Srce mi je preskočilo.
Narednih dana, dok sam pokušavala da održim porodicu na okupu i brinem o deci, Markov telefon nije prestajao da zvoni. Poruke od Ane stizale su svakih par sati: „Javi se, molim te!“, „Nedostaješ mi…“, „Ne mogu više da čekam!“. Ruke su mi se znojile dok sam čitala svaku reč.
Jedne večeri, skupila sam hrabrost i pozvala broj sa kog su stizale poruke. Sa druge strane javio se ženski glas: „Halo? Marko?“ Glas joj je bio topao, poznat na neki čudan način.
„Ovde je njegova supruga“, rekla sam tiho. Nastala je neprijatna tišina.
„Oh… Izvinite… Nisam znala…“, promucala je Ana.
„Ko ste vi? Kako poznajete mog muža?“
Dugo ćutanje, a onda šapat: „Molim vas, možemo li da se vidimo? Moram nešto da vam kažem.“
Sutradan smo se našle u malom kafiću na Vračaru. Ana je bila lepa žena mojih godina, ali oči su joj bile crvene od plača.
„Marko i ja smo…“, počela je, ali nije mogla da završi rečenicu.
„Ljubavnica ste mu?“, prekinula sam je.
Samo je klimnula glavom.
U tom trenutku svet mi se srušio po drugi put. Sve godine braka, sve uspomene – činilo se da su laž.
Ana mi je ispričala kako su se upoznali na poslu pre dve godine. Kako joj je obećavao da će ostaviti mene i decu, kako joj je pričao da mu brak ne funkcioniše. Nisam mogla da verujem šta slušam.
Vratila sam se kući slomljena. Deca su me gledala zabrinuto. Milica me pitala: „Mama, šta nije u redu? Zašto si tužna?“
Nisam imala snage da im kažem istinu.
Narednih dana Jelena me izbegavala. Kada sam je konačno suočila, priznala mi je kroz suze: „Znala sam za Anu… Nisam smela ništa da ti kažem. Marko me molio…“
Osećala sam se izdano od svih strana. Moja porodica – ljudi kojima sam najviše verovala – krili su od mene najveću istinu mog života.
Marko se probudio iz kome posle deset dana. Prva stvar koju mi je rekao bila je: „Izvini… Nisam hteo da te povredim.“ Nisam mogla ni da ga pogledam u oči.
Usledili su meseci borbe – sa njegovim oporavkom, sa decom koja su osećala napetost u kući, sa sopstvenim demonima. Noći sam provodila budna, pitajući se gde sam pogrešila. Da li sam bila loša supruga? Da li sam mogla nešto da promenim?
Jednog dana, dok smo sedeli za stolom svi zajedno – Marko, deca i ja – shvatila sam da više ne mogu da živim u laži. Pogledala sam ga pravo u oči i rekla: „Ne mogu više ovako. Moramo biti iskreni prema sebi i deci.“
Marko je ćutao dugo, a onda tiho rekao: „Zaslužuješ bolje od mene.“
Tog dana odlučila sam da nastavim dalje sama. Bilo je bolno, ali znala sam da moram zbog sebe i dece.
Danas, godinu dana kasnije, još uvek učim da verujem ljudima – i sebi. Deca su mi snaga i razlog zbog kog ustajem svakog jutra.
Ali ponekad se pitam: Da li ikada zaista poznajemo one koje volimo? Koliko tajni može stati u jedan brak pre nego što sve pukne?