Deda mi nikada nije dao ni 10 evra od nemačke penzije: Kada sam završio fakultet, doneo je staru kožnu torbu i rekao: „Sada je tvoje“
Moj deda je skoro ceo radni vek proveo u Nemačkoj.
Otišao je kao veoma mlad čovek, radio najteže poslove, štedeo i slao novac porodici. Kada se penzionisao, vratio se u naše selo i živeo prilično skromno.
Primao je oko 500 evra penzije.
Meni je kao detetu to izgledalo kao ogromno bogatstvo.
Zbog toga nikada nisam razumeo zašto mi deda gotovo nikada nije davao novac.
Drugi drugari bi pričali kako im baka ili deda daju deset ili dvadeset evra kada ih posete.
Kod mog dede toga nije bilo.
„Deda, daj mi pet evra.“
Odmahnuo bi rukom.
„Radi pa zaradi.“
Kada bih se naljutio, dodao bi:
„Niko meni nije davao.“
Kao dete sam ga zbog toga smatrao škrtim.
Jednom sam čak rekao majci:
„Šta će njemu toliki novac?“
Ona mi je odgovorila:
„Njegov je. Sam ga je zaradio.“
Godine su prolazile.
Kada sam krenuo na fakultet, situacija u našoj kući nije bila sjajna.
Roditelji su mi pomagali koliko su mogli, a ja sam povremeno radio.
Deda je sve to znao.
Ali ni tada mi nije davao novac.
Kada bih došao kući za vikend, pitao bi:
„Kako ide fakultet?“
„Dobro.“
„Radiš li šta?“
„Kad stignem.“
Klimnuo bi glavom.
„Tako treba.“
Ponekad me je to strašno nerviralo.
Mislio sam da čovek ima sigurnu nemačku penziju, a gleda kako njegov unuk radi vikendom da bi imao dovoljno za studentski život.
Jednom sam mu to i rekao.
„Deda, mogao bi mi barem malo pomoći.“
Pogledao me i odgovorio:
„Pomažem ti više nego što misliš.“
Nisam razumeo šta znači.
Mislio sam da samo pokušava opravdati svoju škrtost.
Četiri godine kasnije završio sam fakultet.
Napravili smo malo porodično slavlje.
Deda je došao poslednji.
U ruci je nosio staru braon kožnu torbu koju sam mnogo puta viđao u njegovom ormaru.
Spustio ju je ispred mene.
„Čestitam.“
Zahvalio sam mu.
Onda je gurnuo torbu prema meni.
„Otvori.“
Pomislio sam da je unutra neki njegov stari sat ili uspomena iz Nemačke.
Otvorio sam torbu.
Unutra su bile koverte.
Mnogo njih.
Na svakoj je bila napisana godina.
Prva je bila iz godine kada sam se rodio.
Otvorio sam je.
Unutra novac.
Otvorio sam drugu.
Ponovo novac.
Pogledao sam dedu.
„Šta je ovo?“
„Tvoje.“
Nisam razumeo.
Tada mi je objasnio.
Od meseca kada sam se rodio, deda je od svake plate, a kasnije od penzije, odvajao određenu sumu za mene.
Nekada 20 evra.
Nekada 50.
Kada je mogao više, stavljao je više.
Novac nije držao samo u torbi. U njoj su bili deo ušteđevine, potvrde i knjižica računa koji je godinama čuvao za mene.
„Zašto mi nikada nisi rekao?“
Nasmejao se.
„Da sam ti rekao sa petnaest godina da imaš novac, šta bi uradio?“
Ćutao sam.
Obojica smo znali odgovor.
Verovatno bih kupio telefon, patike, motor ili neku drugu stvar koja mi je tada izgledala kao najvažnija na svetu.
„A zašto mi nisi pomagao na fakultetu?“
Tada se uozbiljio.
„Jer sam hteo da naučiš da možeš sam.“
Ta rečenica me je pogodila.
Izračunali smo koliko je novca sakupio.
Bilo je nešto više od 18.000 evra.
Za mene je to bilo bogatstvo.
Ali deda je imao uslov.
„Nemoj da ga potrošiš na gluposti.“
Pitao sam šta želi da uradim sa njim.
„Ništa ja ne želim. Ti odluči. Samo napravi sebi nešto što će trajati.“
Nekoliko meseci kasnije dobio sam prvi ozbiljan posao.
Novac koji mi je deda dao nisam potrošio.
Dodao sam svoju ušteđevinu i kasnije ga iskoristio kao osnovu za rešavanje stambenog pitanja.
Tek tada sam potpuno razumeo šta je radio.
Mogao mi je svih tih godina davati po deset ili dvadeset evra.
Ja bih ih potrošio istog dana.
Umesto toga, pustio me je da se ponekad naljutim na njega.
Pustio me je da mislim da je škrt.
Naučio me je da radim.
A iza mojih leđa je godinama odvajao novac.
Jednom sam ga pitao:
„Zar ti nije bilo teško kada sam govorio da si škrt?“
Nasmejao se.
„Nije. Znao sam šta te čeka.“
Danas deda više nije živ.
Stara kožna torba je kod mene.
U njoj više nema novca.
Čuvam samo nekoliko koverti i papir na kojem je njegovim rukopisom napisano:
„Za unuka kada završi fakultet. Nemoj mu davati ranije. Neka prvo nauči da zaradi.“
Kao dete sam se ljutio što od nemačke penzije nije mogao da mi odvoji ni deset evra.
Tek kada sam završio fakultet shvatio sam istinu.
Deda je odvajao mnogo više.
Samo je želeo da novac dobijem onda kada budem dovoljno odrastao da razumem koliko je njemu trebalo rada da ga zaradi.